Кнез Павле - Музеј кнеза Павла - Милан Кашанин - Спомен-плоча Милану Кашанину

Спомен-плоча Милану Кашанину

ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ, 19.2.2012.
ПИШУ: Д. Бт. - М. А. К.

Милан Кашанин
Милан Кашанин

Својевремено су га Французи називали “најелитнијим Србином 20. века, а они, малобројнији који су у његовој домовини знали шта оставља иза себе - “великим господином српске културе”. Дуго оспораваном и прећуткиваном Милану Кашанину (1895-1981), писцу, историчару уметности и књижевности, есејисти, у уторак у 11.00 на његов рођендан, биће откривена спомен-плоча на згради у којој је живео у Хиландарској 30. Биће то још једно обележје у оквиру великог културног подухвата “Вратимо дуг писцима” који воде Министарство културе и “Вечерње новости” у сарадњи са београдским и другим општинама.

Грку судбину овај поносни човек подносио је стоички, а у књизи “Случајна открића” (1977) забележио је и ово: “Страшно осећање тамнице прати ме од мога детињства. Тамница је био православни српски гето у Белом Манастиру, у коме сам рођен и научио да се буним. Тамница је била соба у којој сам као гимназијалац становао с тетком и оцем док је он носио грађу на дашчари у Новом Саду. Шта је за Првог светског рата била друго до тамница моје пребивање по царским аустријским касарнама, болницама, реконвалесцентним одељењима, праћено претворством, стрепњом и понижењем? Зар нисам био у тамници и за Другог светског рата, вечито у страху од хапшења, депортовања, глади, непријатељских и пријатељских бомби изнад главе? Чега сам најмање имао у животу, имао сам слободе. Увек, од малих ногу, био сам предат на милост и немилост нечијој сили, осуђен некоме на служење и нечем на робовање. Од кога и од чега све нисам зависио, ко ми све није судио, шта све нисам дочекао од нечије мржње, у чијим све рукама није био мој живот!”

Светлији дани у Кашаниновом животу свакако су били студентски на Сорбони, где је 1923. завршио историју уметности, упознао и заволео Катарину, ћерку “белих” Руса, после чега се вратио у Београд, писао ликовне критике и одбранио докторску дисертацију “Бела црква Каранска”. Већ тада се показао као историчар уметности ретког кова и дара и непоновљивог стила писања, барокног, маштовитог, али заснованог на поузданим чињеницама. Исте 1928. постављен је за директора новооснованог Музеја савремене уметности (у данашњем Конаку кнегиње Љубице) а неколико година касније кнез Павле Карађорђевић именовао га је за директора Музеја кнеза Павла чије је седиште било у згради данашњег председништва Републике.

За музеј, који је био државни, млади Кашанин, иначе зналац пет језика, сакупљао је по свету слике великих мајстора као што су Реноар, Матис, Тулуз Лотрек. Уметност Европе је тако стизала у Београд, али Кашанин није заборавио ни националну уметност: начинио је збирку драгоцених експоната међу којима су Мирослављево јеванђеље, прстен цара Душана, накит краљице Теодоре. Јединствени музеј у историји српске културе овај велики естета успео је да сачува од похаре или уништења и у ратном вихору. За време окупације, када се породица склањала у Жарково, сваког дана пешачио је километрима до центра града и назад да би бдео над музејом кога је сматрао својом кућом.

Своју кућу, међутим, није могао да сачува, јер је приликом ослобођења Београда сравњена са земљом, а у пламену су нестали библиотека, документација, рукописи. Између осталог, и рукопис данас култне књиге “Српска књижевност у средњем веку”, коју је успео поново да напише и објави 1975. године. Убрзо је, доласком нове власти, баш због Музеја, сматран колаборационистом, остао без посла и у тешкој немилости био неколико година. Из принудне пензије, са задатком да оснује Галерију фресака, враћен је, највероватније, на иницијативу Мирослава Крлеже, који је био кустос велике изложбе југословенске уметности у Паризу, а коју је практично приредио Милан Кашанин.

- Рехабилитација је била дуга и спора, али није била потпуна ни у часу његове смрти. Тако су га мимоишле све наше награде и одликовања, али га је рехабилитовало и одликовало његово животно дело. Кашанин спада у ред водећих српских приповедача између два светска рата, а у огледима и есејима о српској средњовековној књижевности и уметности, прихвативши модерну европску мисао, извршио је прво темељно вредновање дела наше уметничке традиције сагледавајући је у европском контексту. Рођењем, васпитањем и образовањем био је велики Европејац, али је својим стваралаштвом био српски интелектуалац, сматрајући да се само тако и може бити Европејац - каже за “Новости” писац Милован Витезовић, приређивач изабраних Кашанинових дела, у издању Завода за уџбенике.

На откривању спомен-плоче о Кашаниновом делу говориће академик Владета Јеротић, министар културе Предраг Марковић и председница општине Стари град Мирјана Божидаревић.

(Текст је објављен у дневном листу Вечерње новости 19. фебруара 2012. године.)



























Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.