Милан Кашанин

СВЕТЛОСТ МИЛАНА КАШАНИНА*

(Поводом емитовања серијала на РТС-у
посвећеном Милану Кашанину; редитељ: Драган Ћирјанић)

Преузети баштину, предати је даље,
значи живети логосом а не језиком.

Бела Хамваш

HPL Table Tops
Милан Кашанин

Критичар уметности и књижевности, историчар уметности, есејиста, приповедач и романсијер, Милан Кашанин је рођен 21. фебруара 1895. године у Белом Манастиру. Преминуо је 21. новембра 1981. године у Београду.

Матурирао у Новосадској гимназији 1914, а после одслужења војног рока, 1918. године, са државном стипендијом започиње студије у Паризу. На Сорбони дипломира 13. априла 1923. године историју уметности.

Враћа се у Београд и започиње своје бављење ликовном критиком.

Докторску дисертацију Бела црква Каранска одбранио је 29. маја 1928. године на Београдском универзитету код професора Владимира Петковића.

Исте године, Кнез Павле Карађорђевић изабрао је Милана Кашанина за директора свог Музеја савремене уметности (Музеј се налазио у Конаку кнегиње Љубице). После седам година, 11. априла 1935. године, Милан Кашанин постаје директор новооснованог Музеја Кнеза Павла (налазио се у палати која је данас Председништво Републике) који је настао спајањем Музеја савремене уметности и Историјско-уметничког музеја. Године 1937, покренуо је издавање чувеног часописа Уметнички преглед. За време немачке окупације Музеј вегетира а одмах после завршетка рата, децембра 1944. године, Милан Кашанин бива брутално пензионисан а на његово место долази Вељко Петровић. Нова власт мења име Музеја у «Уметнички музеј». Две године касније селе га у другу зграду и то постаје «Народни музеј».

У време борби за Београд, октобра месеца 1944. године, стан Милана Кашанина бива уништен, у ватри нестаје његова библиотека, рукописи, слике... Осам година је у великој немилости и право је чудо како је остао жив. Пише за рубрику «Да ли знате» у «Политици» - инкогнито. Године 1953, бива враћен из пензије због оснивања Галерије фресака. На дужности директора Галерије остаје до 1961. године.

The hpl table tops are made from HPL solid phenolic resin compact laminate panel. The laminate consists of a melamine impregnated decorative surface that is backed with multiple layers of kraft paper impregnated with phenolic resins. These layers are consolidated into a solid sheet under high temperature and pressure.

Данас култна Кашанинова књига Српска књижевност у средњем веку је била завршена 1941. године, али је и тај рукопис изгорео кад и све што је имао. Успело му је да је поново напише(!) и објави 1975. На себи својствен, непоновљив начин, открио је шта се све крије у старој српској књижевности. Оживео је српски средњи век, кроз Кашанина је проговорила о себи та славна епоха у нашој култури. Зато је он могао да каже: «Ни географски, ни психолошки, ни временски, то није уска ни периферијска књижевност. Као свод над грађевином, над њом доминира осећање узвишеног и светог.»

У Српску академију наука и уметности није примљен. Кад је требало, по директиви, Васко Попа је избор спречио рекавши да је Милан Кашанин четник. Велики српски песник Попа је поштовао и волео Кашанина, али верност Партији је била јача.

Сабрана дела Милана Кашанина објављена су у Београду, 2002. године. Издавач је Завод за уџбенике и наставна средства.

***

HPL

Музеј кнеза Павла:
Кнез Павле и Милан Кашанин


Последњи српски џентлмен, аристократски отмен како у животу - тако и у свему што је написао, велики проницатељ наше баштине и учитељ, свој живот и дело уградио је у темељ српске традицијске мисли.

Објаснио је како треба говорити о уметности и тога се сам придржавао: «Не верујте слепо ником, ни себи ни другима, него се стално контролишите, док не дођете до једног свега искреног, дубоког уверења. Немојте бити сноб, нити папагај. Боље је не волети, него волети лажно.»

Посматрајући слике, скулптуре, катедрале, српске цркве и манастире и наше фреске, стварајући Музеј кнеза Павла, Милан Кашанин је дошао до закључка да је пластична лепота историјска ствар.

У бројним огледима и књигама изразио је до краја своја убеђења о повезаности епоха, континуитету српске културе, о природном преплету књижевности, сликарства и архитектуре, говорећи о «витешком расположењу и знацима самопоуздањ»а које је налазио у делима великих Немањића. И закључио: «Моћ српске уметности у доба Немањића није еклектизам, већ синтеза».

Обједињавајућа мисао Милана Кашанина повезала је време краља Милутина и деспота Стефана Лазаревића са временом модерне српске државе и уметности, и тако са савременим европским токовима успоставила се чврста веза, а Музеј је, то капитално дело кнеза Павла и Милана Кашанина, постао култно место на коме је имало да се плодотворно укршта наше и европско лепо.

Традицијска аксиома: суверена је, неуништива целина (народ) у којој се остварило савршенство, као да најбоље осликава основни став Милана Кашанина према српској уметности.

Сагледавши целину српске културе, која се наставља на византијску, медитеранску, Кашанин је у историју књижевности увео појам наше «средњевековне осећајности» и због тога је учио да треба писати само о ономе што волимо и чему се дивимо. Његови огледи, како они о средњевековној склуптури, сликарству, архитектури, тако и његови есеји о српским песницима и писцима уистину су апотеозе без премца у нашој књижевности.

Без разумевања и промишљања естетског прожимања византијске и српске културе, немогуће је поимање наше особености, наше прошлости и будућности. Јер, како каже Милан Кашанин, «српска култура можда има почетка, али краја нема».

«Свако треба да се држи свога наслеђа. Србин српског, односно византијско-православног. Ако почне да се заноси туђим и његовој души страним утицајима, може само да направи збрку у глави, неки небулозни еклектицизам, ако не и нешто горе.» Тако је говорио Милан Кашанин.

«Уметност је једна од оних ретких појава на свету - као дијамант, истина, злато, љубав - која нестаје оног трена кад се лаж појави у њој.»

О великим руским писцима ( као што су Чехов, Толстој, Достојевски, Гогољ, Пушкин) Кашанин је рекао: «Има тренутака кад се чини да су сви писци на свету књижевници, а само руски - људи.»

«Задовољство писања је најинтензивније и најшире, али није и најплеменитије. Најплеменитије је осећање које се не казује.»

Кашанин о Сими Матавуљу: «Он је демистификовао Црну Гору, изобличио католички биготизам у Приморју и вулгарни живот православног монаштва у Срему, скинуо маску са просташтва грађанског реда у Србији и, на запрепашћење демагога, написао: У нас демократија значи одсуство свега онога што је лепо.»

Из Галерије фресака, марта 1958. године пише Исидори Секулић, која је за њега била «госпођа, не само књижевник»: «Нисам очекивао Ваше писмо. Читајући га, имао сам утисак да ми говорите из даљине и да Вам је глас тих. Вековима се нисмо видели, и кад бисмо се састали, имали бисмо толико да кажемо једно другом, да бисмо сигурно ћутали. Ако Вас нанесе пут овуда, учинићете ми велику радост да Вас дочекам у својој пустињи, озареној само светлошћу фресака. Немањићи, кад би престали царевати, одлазили су у манастир. Ја нисам Немањић, али ћу умрети у сенци Немањића.»

Управо су Немањићи изашли из сенке захваљујући Кашаниновом светлосном генију.

Волети Србију. Као Милан Кашанин: «Кад идем кроз Србију, увек се задржим, између Тополе и Крагујевца, на, Светињи, где се одваја пут за Страгаре и указује се неупоредив поглед на Шумадију. Ничег патетичног, ничег дивљег, чак ничег ни романтичног: брежуљци, поља, шумарци, гробља, куће с црвеним крововима, велике капије на авлијама, тремови у цвећу, како је то све уравнотежено, и како је све то благо, а надмоћно и сигурно. Нема комада српске земље, који би био тако разноличан у јединствености, ни тако хармоничан, - ако има класичне земље, онда је то Шумадија. И каква је она, такви су њени људи, у којих се више но ма којих у иједном српском крају одржава равнотежа одважности и уздржљивости, разума и осећања.» Класичне речи о класичној земљи. Дефиниција наше Отаџбине.

Шта је главна одлика лепоте? Можда се, по том питању, најбоље изразио Хиполит Тен: «У уметности и у државничким пословима треба се задовољити полууспесима. Лепо није ни да ни не, - лепо је тешко.»

Да је тако говори, ево, ова, још једна Кашанинова реченица о Србији:

«Ништа на првом свом пролазу кроз Шумадију нисам видео лепше од предела кроз који су јахали на коњима четири момка напоредо свом ширином пута...»

Узвишени Кашанинов стил можда најбоље може да дефинише мисао једног великог његовог савременика - Беле Хамваша. Близу један другог су и рођени, и обојица, и Мађар и Србин су оригинални традиционалисти. О великом разлогу писања Бела Хамваш каже: «Писати значи исто што и говорити, али говорити свим временима, не говорити човеку, него Богу. И то не као смртан човек, него говорити као бесмртно и вечно биће.


Зграда Музеја кнеза Павла

Кнеза Павла је волео и поштовао, говорио да никада није срео човека са тако сигурним, истанчаним укусом за уметност. У Архиву кнеза Павла сачувана су нека Кашанинова писма кнезу. Године 1939, Кашанин је, у издању Музеја кнеза Павла објавио изванредно лепу књигу (на француском језику) "Уметност Југославије" и први примерак послао кнезу Павлу.

"Београд, 16. IV 1939.

Ваше краљевско височанство,

Истински сам срећан што Вам се свидела књига о нашој уметности. Дозволите да Вам топло благодарим на ласкавом мишљењу и писму које ме је тако пријатно изненадило. Ваша похвала, височанство, то је највеће признање које сам могао добити, и највеће охрабрење за даљи мој рад, јер ни до чијег мишљења на свету не држим колико до Вашег.

Знам да сте сада у великом послу и да Вас не могу виђати онако често као раније. Али исто онако желим и исто онако верујем да ће све Ваше бриге и напори довести до успеха. Наш свет је сав забринут, али нико није малодушан.

Ја безгранично верујем у српски народ, у Србију и онога који их сад води.

Искрено одани

М. Кашанин."

Зашто су сви песници огледало свог завичаја објашњава нам Милан Кашанин, писац оног тако славног огледа о Бранку Радичевићу (Између орла и вука):

«Кад год мислим о Радичевићу, видим пред собом Фрушку гору, од које је он и у смрти остао нераздвојан. Видим шуме и винограде, беле куће и звонике, тихи Дунав сав у сунцу, недогледну равницу сву у житу, облаке по мору плаветнила и олују светлости што носи радосну земљу - и чујем шум ветра у гранама, звук мотика и гласове птица и девојака. Нема, после Косова, комада српске земље који је нашим песницима био толико свет и мио, ни о коме су они толико певали као о Фрушкој гори, која је не само очувала рашке ларе и пенате, него их и оденула у европско одело. Ни мање Срба, ни више српства, нити мање горе, а више песама!»

О Сентандреји и Хиландару: «Нигде није српски барок, у светлости слободног живота, чист као у Сентандреји, ни српски средњи век, кроз византијску и медитеранску културу, жив као у Хиландару. (...) Судбина, која се не би тако звала кад не би била доследна, хтела је да се на тој раздаљини од хиљаду миља, и у временском распону од шест стотина година, на тим двема периферијама које су били српски центри, јави писац првог очуваног средњевековног српског романа, Хиландарац монах Теодосије, и писац првог српског модерног романа, Јаков Игњатовић, који је Сентандрејац. Нисмо, ми, тражећи излаз на светску сцену, узалуд ишли од Студенице до Хиландара и од Хиландара до Сентандреје, ни сејали путем само кости; сејали смо и мисли».

Кашанин о свом животу: «На жалост мојих старих, нисам постао богат, ни моћан. Да ли сам бар постао учен? Можда сам. Но да се живот може поновити и да се може бирати, да ли би се и тад окренуо књижевности и науци? Ниједна строфа није равна свитању дана, ниједан концерт жамору мора, ниједна мисао равна пољупцу. Да то није само случај, игра судбине, подсмех, освета, то што сам ја постао научник и писац? Дао сам можда цео један живот за танушну духовну светлост.».

Ова «танушна духовна светлост» је она света веза која све повезује. Уметник и зналац, учитељ будуће српске елите, Милан Кашанин нам је оставио златан кључ за разумевање наше прошлости: подарио нам је сећање на будућност.

Миодраг Јанковић

*Нешто измењен, прилагођен дневним новинама, овај напис посвећен Милану Кашанину објављен је 11. 01 2009. године у Press магазину.

Други програм РТС-а емитовао je серијал од 4 емисије посвећене Милану Кашанину. Прве две епизоде су емитоване 10. и 11. јануара 2009, а преостале две приказане су 17. и 18. јануара 2009. године у 21.15 часова на истом каналу. Сценарио потписују Миодраг Јанковић и Драган Ћирјанић, а режију Драган Ћирјанић.

Спомен-плоча Милану Кашанину

У уторак, 21. фебруара 2012. године, откривена је спомен-плоча Милану Кашанину на згради у Хиландарској улици бр. 30 у Београду, у којој је становао овај писац, историчар уметности и књижевности и директор Музеја кнеза Павла, кога су називали најелитнијим Србином. На откривању спомен-плоче о Кашаниновом делу говорили су академик Владета Јеротић, министар културе Предраг Марковић и председница општине Стари град Мирјана Божидаревић.

Даље...


Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.