Pokrovitelj

POKROVITELj

Otac i kći

Posmatram fotografiju. Snimljena je u Belom dvoru, na Dedinju, po svoj prilici 1940. godine.

U tome, dalekom trenu, na beloj kožnoj sofi sedi knez-namesnik Pavle. On ima na sebi generalsku paradnu uniformu, na kojoj vidim Karađorđevu zvezdu i Orden kraljevskog Viktorijanskog lanca. Na desnom kolenu mu je kneginjica Jelisaveta, koju on očinski obuhvata svojom rukom.

Na licu kneza Pavla očitava se radost i ponos, a njegov pogled kao da pokušava da pronikne u tajnu ljupkosti kojom zrači mala princeza.

Njene oči, koje, znam, toliko liče na njegove, ima se utisak, žele da vide nešto što se još ne može razabrati iza lepršave, ali ipak neprozirne zavese budućnosti.

Postoji li na fotografiji i neki tajni znak njene sudbine?

Obrevši se u godinama koje je on imao kada je fotografija snimljena, saznavši i doživevši sve ono što rolex replica nije mogla ni naslutiti sa očevog krila, postavši velika srpska kneginja posle godina traganja za svojom Srbijom - kao za svetim Gralom - započela je neravnopravnu, ali, o, koliko časnu i vitešku borbu za istinu o njemu, svome ocu.

Taj, jedan tren sa ove fotografije utvrđuje u meni osećanje prošlosti (kao velikog unutrašnjeg zakona po kome se živi), osećanje onog što je moralo biti tren u kome je ceo život, ali i toga što osećamo kao neumitno a nazivamo - sudbinom.

Ne znam da se motiv sudbine, tako moćan u antičkih Grka, ikada u tolikoj meri ovaplotio kod nas Srba u jednoj ličnosti, kao što je to slučaj sa knezom Pavlom. Roman o njegovom životu ne bi trebalo da bude napisan kao Kornejev Sid - u aleksandrincu - već u stancama, kao Laze Kostića Santa Maria della Salute.

Zaista, samo bi jedan takav, kraljevski, klasičan stih, mogao da nam dočara otrovni motiv sudbine, nemilosrđa i podsmeh života koji su progonili kneza Pavla; sve one žestoke mržnje prema njemu, samoće u kojima je bio zatočen, pakosne zavisti gomile i bahatog našeg zaborava. Ali, i ono što nadmašuje svu ružnoću: ljubav i odanost, trpeljivost i zdrava nada njegove kćeri Jelisavete.

Ima nečeg olimpljanski večnog i ljudski dirljivog u ovoj nesvakidašnjoj priči, u nenapisanom romanu sa naslovom Traganje za izgubljenom lepotom, ovakve kćeri od ovakvog oca.

O tome kakva je bila kneginja Jelisaveta baš u vreme kad je snimljena ova fotografija, govore nam Uspomene gospođe Elc.

- Krunu male rolex-swiss replica porodice nosila je sasvim sigurno četvorogodišnja Jelisaveta. Jedna zaista prekrasna mala dama. Lepa kao slika, graciozna kao neka mala vila, jako visprena i sa jednom u najvećoj meri privlačnom polu-stidljivom a polu-ponosnom rezervisanošću, koja je kod tako malecnog deteta delovala fascinirajuće. Posebno s obzirom na to što se sa velikom veselošću, koja se IWC replica ponekad čak sjedinjavala i sa plahovitošću, dete očito nije ničega plašilo i svakome je bila ljubimica. Princeza Olga se prema njoj odnosila mirno. Majka i kći su se jedna drugoj obraćale sa velikom ljubaznošću: "Would You mind, dear" (Imaš li nešto protiv, draga) je svaka druga reč. Otac joj očito ništa nije mogao odbiti. Nasuprot tome, stara engleska dadilja mi se činila zaista strogom, što je sigurno bila jedna korisna protivteža. Mala dama nije trpela pokušaje približavanja, kad sam jednom pokušala da joj kažem «moja draga», strogo mi je odgovorila: "Don't say my dear, its disgusting!" (Nemojte govoriti moja draga, to je odvratno!). Ja zaista ne mogu da verujem da dete tačno zna šta to znači «disgusting». Ona je, međutim, jako ponosna, a pitala sam princezu Olgu, kad se dete zaigralo na drugom kraju sobe: "Does she also talk a little Serbian?" (Da li ona govori i malo srpski?). "Of course I talk Serbian, I am a Serbian girl!" (Naravno da govorim srpski, ja sam Srpkinja!), odgovorio mi je mali patriot uvređeno.

Šta je bila Srbija u sećanju jednog deteta? Šta je osećala mala Srpkinja kada je, u noći 27. marta 1941, zajedno sa braćom i roditeljima morala da napusti svoju otadžbinu? Da bi joj skrenuli pažnju, čitali su joj bajke. Zapamtila je samo jednu: o crvenoj aždaji!

Kada smo daleko od nje, zar otadžbina ne izbledi kao fotografija? Šta može da ostane od rodne grude u podsvesti deteta, kakav zvuk, miris, boja, kada je od nje bilo silom udaljeno? Mora da je u takvim slučajevima, pod suncem tuđeg neba, tanka, slabašna potka životne tkanice. Šta je moglo da se zadrži u svesti male princeze osim utiska o grubosti, nasilju koje je imalo za posledicu neizbrisivu tugu, patnju i mukli bol oca i majke? Njima je, od toga 27. marta, otadžbina bila zabranjena. I uspomene, albumi sa fotografijama, lična pisma, sve im je bilo konfiskovano.

Postavlja se pitanje: zar joj svet tako bučan i šarolik, taj svet u kome većina iluzija izgleda kao zbilja, zar joj taj svet Amerike i Engleske nije mogao izbrisati teški zvuk uvrede koja se nad njom i njenima nadnela zlosrećnoga 27. marta?

Kad bi neko u njenoj blizini govorio srpski, kaže kneginja Jelisaveta, odmah bi pretrnula i osetila napetost. Ćutala bi.

Posle tragične smrti njenog mlađeg brata, kneza Nikole, 1954. godine, u roditeljskoj kući je odista zavladao muk. Od toga dana, knez Pavle više nije svirao niti slušao muziku koju je voleo. Šopen i Bah, njihove fuge i etide, one koje je sa uživanjem svirao, zamrle su u toj kući u pariskoj ulici Šefer.

Mlada kneginja Jelisaveta je živela u svetu kao da je nema. To jest, živela je kao izgnanik iz otadžbine ali i iz sopstvenog života, kao neko ko živi u sopstvenoj senci. Po strani od sebe.

Sve tako, do onog oktobarskog dana, kada je iz Budimpešte vozom stigla u Beograd. Na jedan dan. Iz duge srpske noći koja je počela 27. marta 1941, u jedan oktobarski dan 1987.

Mora da joj se toga dana cela njena prošlost učinila kao tren, jer je sudbina sa fotografije nije napustila. Pokazali su joj Beograd i odveli u Topčider. Tamo, preko puta konaka Kneza Miloša nalazi se njegova zadužbina, crkva Svetih apostola Petra i Pavla. Prilikom svojih šetnji, u tu crkvu je dolazio i knez Pavle, u njoj je bio kum na venčanju grofa Bagraciona. Kneginja je poželela da uđe u hram. Zaustavila se pred ikonom Svetoga Velikomučenika i Pobedonosca Georgija. Njen otac je imao ikonu jednog «ruskog» Svetog Đorđa koji ubija crvenu aždaju.

U topčiderskoj crkvi kneginja se zaplakala. Oblile su je suze i zajecala je, glasno. Kroz svoju suzu ugledala je Srbiju, onu istu Srbiju koja je u izgnanstvu, knezu Pavlu, mirisala na bosiljak i koje se on sa suzom u oku sećao.

Kao i susreti, postoje u našim životima i fotografije, van vremena. Njihovu tajnu poimamo u trenu, kada, kao dobru kob, otkrijemo ideju zbog koje smo stvoreni.

M.J.

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.