Фељтон о кнезу Павлу Карађорђевићу
11. део
Пала пресуда власти
ПИШЕ: Миодраг Јанковић
Енглеска колонија Кенија. Обала дивљег језера Наиваша.
 Ентони Идн са својим псом на насловници часописа "Life" |
Кнеза Павла су са целом породицом довели у дивљину. Кућа је запуштена, скоро да ју је освојила џунгла. Језеро је пуно нилских коња. Најроби је далеко, али зато су енглески стражари ту да пазе на кажњенике. Само је болестан ум могао да смисли овакву казну за српског Кнеза.
Зна се да је Ентони Идн још из времена студија гајио тиху мржњу према кнезу Павлу, али да је тај Британац, осим изругивања на рачун кнеза, могао да смисли такву подлост, казну, и то за читаву породицу, тешко је и данас схватљиво. Касније је Идн постао велики пријатељ Јосипа Броза и летовао на Брионима. Само се сродни умови привлаче.
 Победници пишу историју Коча Поповић, Винстон Черчил, Јосип Броз и Ентони Идн |
Постоје извесна сведочанства о боравку кнеза Павла и његове породице у Кенији. Доста тога је кнез испричао и Нилу Балфуру. Ипак, како је он све преживео и данас је за неверовати. У Лондону је, према сведочењу Милоша Црњанског, кнез био главна тема за пучисте који су се заваравали да имају слободу делања. Слободан Јовановић је предњачио смишљајући пакости на рачун кнеза. Црњански вели, да је Јовановић мрзео кнеза Павла управо онако како мрзе уседелице. Причало се да је кнез Павле пао у тешку депресију и да не брије браду, а Слободан Јовановић се измотавао говорећи да то није тачно, већ да се кнез забавља. "Лови лавове са гувернером. У Најробију!" И кикотао се Јовановић и пучисти су се смејали.
Прво своје писмо кнез је упутио Џорџу, војводи од Кента, своме пашеногу, Између њих двојице постојало је искрено и дубоко пријатељство. У томе писму су ове речи кнеза Павла:
"Зашто су морали да нас протерају у ову пустињу, где нема ни цркве, ни апотекара, зубара, фризера?" И напокон, реченица из које се види колико је кнез патио:
"Ти који ме познајеш, схватићеш шта за мене значи то што ме сматрају непријатељем Енглеске."
 Бели двор: Војвода и Војвоткиња од Кента с кнезом Павлом |
А онда је дошла најгора од свих вести: војвода од Кента је изгубио живот у авионској несрећи изнад Шкотске, 25. августа 1942. Говорило се да је ишао на састанак са Рудолфом Хесом који је заговарао сепаратни мир са Британијом, а нешто касније појавиле су се верзије да су га убили агенти СОЕ по наређењу Черчила. У сваком случају истина се још не зна, а зна се да је кнез Павле искрено ожалио свог пријатеља. Кнегињи Олги је успело да добије дозволу да оде у Лондон како би се нашла поред своје сестре Марине, војводине удовице, која тек што је родила једно мушко дете.
Кнегиња Олга се после шест месеци вратила у Кенију и записала у свој дневник да је "Павле био у ужасном стању".
Ипак, 11. јуна 1943. из Лондона је стигло одобрење да напусте Кенију. Ново одредиште: Јоханесбург у Јужној Африци.
По завршетку рата за кнеза Павла настају нове бриге. Енглеска штампа га још увек назива "квислингом" и захтева да му буде суђено у Нирбергу (1946. године.). И Броз шаље свог изасланика у Нирберг да тражи од суда изручење кнеза Павла. Суд је одбио тај захтев. Кнез Павле тада није знао да је у Београду проглашен за "ратног злочинца" од стране Државне комисије (17. септембра 1945.). Ипак, остаје да се примети да је акција енглеске штампе и Јосипа Броза била симултана.
У марту су енглески краљ и краљица учинили посету Јужној Африци. Краљица је упутила љубазно писмо кнегињи Олги и они су се видели и могли о свему да се испричају. Крајем 1947. године, кнез Павле добио одобрење да може да се врати у Европу. Прво је становао у Монтреју на Женевском језеру и могао је поново да се сретне са својим пријатељем Бернардом Беренсоном.
Уз помоћ Драгише Цветковића, који је већ живео у Паризу, кнезу је успело да добије боравак у Француској. Купио је невелику кућу у улици Шефер (недалеко од Трокадера) и у њој живео до смрти.
Драгиша Цветковић га је о свему редовно обавештавао о чему сведочи обимна преписка која се налази у Архиву кнеза Павла (свој лични архив кнез је завештао Универзитету Колумбија у САД. Заслугом кнегиње Јелисавете, та заоставштина је сад доступна истраживачима у Архиву Југославије у Београду).
А онда, још једна, можда највећа туга је снашла кнеза Павла и кнегињу Олгу. 12. априла 1954. њихов вољени син Никола је изгубио живот у Енглеској. Несрећни случај. Аутомобил којим је он управљао, излетео је из кривине и преврнуо се. Ту се нашла једна бара, довољно дубока да се онесвешћени возач у њој удави.
Нил Балфур је записао: "Породица се од овога никада није опоравила. Без Никија, који је тако добро разумевао свог оца, везе између родитеља и деце никад више нису биле као пре." Месецима после његове сахране кнез Павле је написао Беренсону: "Сезона је у пуном јеку, кажу, али ми не виђамо никога и више нам није до тога. Има ствари од којих се човек никада не опорави, па наставља да живи механички, јер мора да живи, али нема више ни сврхе ни жеља."
Лични кнежев архив данас нам даје јасну слику како је живео после ове трагедије. Био је добро обавештен о томе шта раде преживели пучисти, шта пишу и објављују о 27. марту 1941. године. Кнез је имао живу преписку са др Јакобом Б. Хоптнером који је написао значајну за нас књигу "Југославија у кризи 1934-1941." У преводу др Часлава Никитовића, ова књига је објављена код нас 1964. године. У њој је, са одобрењем кнеза Павла, први пут коришћена његова лична архива.
Овај велики и благородни српски кнез остао је до краја усправан. Био је различит од људи ове наше средине. Био је велики усамљеник. Говорио је увек без заношења, говорио је смирено, уједначено. Кнез Павле је био пре свега наш, српски витез, а тек после и британски витез Подвезице.
Кнез Павле је био гранд сеигнеур, велики Европејац, велики државник, али мора остати запамћено да је био србоцентричан. Београду и Србији, својој отаџбини, оставио је много: своју љубав за лепо, свој стил, свој Музеј, и оно што нема цену - оставио је пример да му се дивимо. Кад је било најтеже, он, англофил без премца, рекао је НЕ Британији. И све је жртвовао: себе, своју породицу, све материјално да би сачувао своје Србе. То је аманет кнеза Павла: Србија нема цену. Србија нас је све створила и њој све дугујемо. И разуме се, комунисти су једино њега од свих Карађорђевића, прогласили за ратниог злочинца. Мрзели су га и пренели ту своју мржњу на генерације које су после стасавале. Уз помоћ фалсификоване историје у школским уџбеницима.
Његово Краљевско Височанство Кнез Павле упокојио се 14. септембра 1976. године у Паризу.
После тридесет година, 14. септембра 2006. године, у Саборном храму Светога Архангела Михаила у Београду, служен је помен кнезу Павлу, кнегињи Олги и Кнезу Николи. Заједно са једанаест владика и митрополитом Јованом, молитвеник пред Господом је био наш свети Патријарх Павле. У својој лепој беседи епископ аустралијско-новозеландски Иринеј је рекао: "Прошло је 65 година од његовог изгнанства. Испунила се 'пуноћа времена' да се велики изгнаник врати својој Србији и да се земни остаци Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе врате у своју земљу и сахране у породичној гробници, а његов вољени музеј да се отвори и да нам буде извор који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине. Амин! Боже дај!"
И сад, ево, 28. новембра 2011. у Београду је Виши суд донео решење којим се "усваја захтев за рехабилитацију Кнеза Павла Карађорђевића из Београда, ПА СЕ УТВРЂУЈЕ ДА ЈЕ НИШТАВА Одлука Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача Ф. бр. 3572 од 17. 9. 1945. године, од дана њеног доношења, као и да су ништаве све правне последице наведене одлуке, укључујући и казну конфискације имовине, а рехабилитовано лице Кнез Павле Карађорђевић се сматра неосуђиваним."
Испунила се правда. Трочлано веће Вишег суда у Београду, састављено од судије Весне Џелетовић-Цуцић, председника већа и судија Анђелке Опачић и Драгомира Герасимовића - ушло је у историју.
Крај
(Текст је у скраћеном облику објављен у "Вечерњим новостима" 30. децембра 2011. године.)
