Фељтон о кнезу Павлу Карађорђевићу
2. део
Краљ Петар - други отац
ПИШЕ: Миодраг Јанковић
 Кнегиња Аурора са сином кнезом Павлом |
У Санкт Петерсбургу, 27. априла (15. по старом календару) 1893. године, рођен је праунук српског вожда Карађорђа - Његово Краљевско Височанство Кнез Павле. Кнез Арсен (млађи брат краља Петра I) добио је сина. Мати кнеза Павла звала се Аурора (на српском: Зорка) Павловна Демидов ди Сан Донато (рођена Трубецкој) и била је потомак најстаријих племићких породица у Европи. Принчеви Трубецкој воде порекло од маџарског краља Беле II Слепог и Јелене, ћерке српског великог жупана Уроша Белог из 12 века. Демидове је увео у племство руски цар Петар Велики 1720. године. Аурорин отац Павле Павлович Демидов је био гувернер Кијева. Имао је две кћерке, друга, Моина, била је удата за кнеза Симеона Абамалека Лазарева и пошто није имала деце, после мужевљеве смрти, настанила се на свом имању Пратолино код Фиренце где је чувана колекција уметничких дела Николаја Демидова која се тада сматрала најскупоценијом на свету. Усинила је кнеза Павла и он ју је после њене смрти наследио. Аурора се развела од кнеза Арсена 1896, преудала и живела у Торину, где је умрла 28. јуна 1904.
Свог трогодишњег сина и његову дадиљу Рускињу Кнез Арсен је преселио у Женеву, код свог брата Петра. Тако је кнез Павле одрастао заједно са децом краља Петра. На почетку века, 1900. године, тада још кнезу Петру је успело да своју децу, Јелену, Ђорђа и Александра пошаље на школовање у Русију, а Павла је уписао у школу госпођице Брехбил у Женеви и отпустио његову дадиљу.
Кнез Павле је тако започео свој живот усамљеника и није никакво чудо, како су касније приметили његови учитељи, да је тај сензибилни дечак врло рано испољио велику љубав према уметности, према том идеалном свету у коме не опстојава лаж, у коме лепота штити посвећене у тајну и у коме је топло као на крилу мајке које нема.
А онда је дошла та 1903. година. Млади кнез се случајно нашао у радној соби свога стрица, будућег краља Петра, када су из Београда стигли гласници завереника који тек што су убили краља Александра и краљицу Драгу Обреновић. Они су до детаља описали све што се дешавало те судбоносне ноћи између 28. и 29. маја. И ти описи су се дубоко урезали у памћење кнеза Павла који је до краја живота имао кошмаре из којих се будио говорећи: Не, немојте их убити.
 Краљ Петар I Карађорђевић |
Народна скупштина у Београду је једногласно изабрала Петра Карађорђевића за краља Србије и кнез Павле је наставио школовање у Другој мушкој гимназији. Налазила се између Влајковићеве и данашње Скупштине, поред Панђелине зграде и 1910. пресељена је била у Македонску улицу. Та лепа зграда је срушена у бомбардовању 1941. године и на том плацу је данас зграда Политике. Кнез Павле је седео у истој клупи са Савом Поповићем. Сава је после био анархиста, па комуниста, ликовни критичар и совјетски обавештајац у Енглеској одакле је био протеран. Био је и сликар, члан "Црвеног камерног оркестра" Мустафе Голубића, а у београдским левичарским круговима тридесетих година познат као "Сава глиста" и "Сава анархиста". Био је уплетен у пуч који се одиграо 27. марта 1941. године.
У двору (данас Скупштини града), кнез Павле је био смештен у једну собу под кровом. Краљ му је за васпитача доделио професора Друге мушке Милорада Павловића-Крпу (1865-1957) који је после био ратни секретар војводе Живојина Мишића ("Војвода Мишић од Сувобора до Марибора", Београд 1922.). Краљ Петар је желео да млади кнез буде што свестраније образован и послао га је у Италију са његовом гувернантом, госпођицом Бутковић и Милорадом Павловићем. Путовали су по целој Италији и дуже се задржали у Напуљу, а професор Павловић је о свему редовно извештавао краља. Свој боравак у Италији са младим кнезом Павлом описао је у књизи "Напуљске шетње", Београд, 1911. Често су, на захтев кнеза Павла одлазили у Сан Мартини, где се налазио музеј италијанског краља, пели се на Везув и обилазили Помпеје. Професор је записао да је кнез био присебан и разборит и трезвенији од осталих својих вршњака. "Хоће да зна више него што му се може дати", записао је васпитач и закључио да млади кнез има више склоности за музику него за књижевност. И поред тога, кнез је знао напамет многе српске народне песме. Исто тако, тад је уочена кнежева склоност ка колекционарству. У Напуљу је купио прве порцелане из чувене француске мануфактуре у Севру.
 Кнез Павле са тетком Моином |
Као гимназијалац, кнез Павле је сваке године за време летњег распуста одлазио својој тетки Моини, на имање Пратолино крај Фиренце. Вила Демидових налазила се у огромном парку који је био ограђен зидом километрима дугачким и сматрана је за најбогатији приватни музеј Италије. Подигао ју је велики тоскански војвода Франческо ди Медичи 1569. године и дао да се украси делима Ђанболоње, Амантија и Буонталентија. Војвода Лоренцо ди Медичи ју је назвао Пратолино и поклонио својој љубавници Бјанки Капело. Постоји неколико фотографија на којима се види кнез Павле у усамљеној шетњи парком Пратолина који подсећа на неке пејзаже великог и мистериозног Ђорђонеа. Да ли је у Пратолину млади кнез већ започео да сања свој, београдски музеј?
 Пратолино, 1913. |  Пратолино: Кнез Павле у шетњи |
 |  |
Пратолино, 1913.
 Пратолино: Апенино - Ђанболоња |  Поглед на Фиренцу из Пратолина |
 Пратолино - боров гај |  Пратолино, 1913. |
У сваком случају, кнез Павле је већ тада постао колекционар. Своме зету Нилу Балфуру је говорио о плавој шољи са тацном из мануфактуре у Севру, коју је као дечак откупио од једног страног дипломате акредитованог у Београду. У аустроугарском бомбардовању Београда 1914. погођен је двор и у његовом поткровљу страдала је и прва колекција кнеза Павла. Он лично је, после рата, сачинио попис: колекција старих тањира и статуета из Севра, Сакса, затим, једна слика кнеза Демидова у млетачком раму, једна слика великог француског сликара Давида, библиотека "стара српска издања", икона Светог апостола Павла од сребра, велика икона Мајке Божије нарочите израде у злату, сребру и емајлу, још десет старих икона, акварел-портрет кнежеве мајке Ауроре у сребрном раму, слика кнегиње Персиде Карађорђевић у раму од бронзе, библиотека старих научних издања, 320 књига у кожном повезу и друго.
Имао је 19 година кад је положио са одликом велику матуру. Његови професори су похвалили кнежеве умне способности и марљивост. Већ тада је говорио руски, француски, српски, немачки а почео је да учи и енглески језик.
(Текст је у скраћеном облику објављен у "Вечерњим новостима" 21. децембра 2011. године.)
