Knez Pavle - Muzej kneza Pavla - Milan Kašanin - Dragoslav Bokan: Milan

MILAN

Standard, 22.01.2009.
PIŠE: Dragoslav Bokan

Postoji mogućnost da svaki narod simbolično bude predstavljen jednom ličnošću. E, sad, tu dolazimo do najtežeg i najinteresntnijeg zadatka. Ko je zaslužio da bude proglašen idealnim Srbinom? I sa kojim argumentima?

„U spoju umetnosti, književnosti i istorije, on je afirmisao Lepotu".
Dejan Medaković

Verovatno postoji mogućnost da svaki narod simbolično bude predstavljen jednom ličnošću. Jednim jedinim čovekom. Nekim idealnim Rusom, Nemcem, Englezom, Špancem - tačno po meri njihovih karaktera, običaja, navika, želja, snova, ponašanja...

Naravno, odmah nam pada čitav niz ovakvih imena na pamet. Tu su Gete, Šekspir, Dostojevski, Leonida, Servantes, Luj XIV, Dante, Mocart...

Neki narodi bi u ovom izboru prošli ipak malo bolje, neki nešto lošije, ali bi se za svakog pronašlo bar po nešto.

E, sad, tu dolazimo do najtežeg i najinteresntnijeg zadatka. Do izbora našeg reprezentativnog predstavnika u tom biranom, elitnom društvu.

Stvarno, ko bi u našem slučaju bio ličnost za večnost? Ko bi bio naš izabranik? Ko je zaslužio da bude proglašen idealnim Srbinom? Kome bi to pripala čast predstavljanja naše zemlje?

I sa kojim argumentima?

Razmišljajući o svemu tome, pustio sam da mi pred očima i u mislima prodefiluje sve ono što je zaista vredelo u našoj gotovo hiljadugodišnjoj istoriji.

Naravno, odmah sam izostavio sve velike duhovnike, da ih ne bih uznemiravao u njihovom večitom miru i spokoju i „terao ih" ovako da se – u virtuelnom evropskom salonu – opušteno druže i ćaskaju sa svojim bečkim, londonskim ili lisabonskim parnjacima. Nekako im sve to ne priliči.

Zato za ove svrhe nisu najpogodniji ni naši veliki junaci (sve od reda mučenici i stadalnici), ni naši još tužniji i nesrećniji kraljevi i kraljice, političari i državnici.

Na um mi je pao, naravno, Crnjanski (komplikovana priroda: suviše prgav, ravničarski nepredvidljiv, svađalački i osvetnički raspoložen), pa onda Vinaver (nažalost: sav u lavirintu svojih kosmičkih, svemirskih planova; sa duhovitošću koja ponekad ume da pređe i u zajedljivost), pa onda i Jovan Rajić, Anastas Jovanović, Dositej, Stevan Sremac, Laza Kostić, Momir Korunović, Dobrica Milutinović, Jovan Dučić, Ivo Andrić, Jovan Cvijić, Nikola Tesla, Mihailo Pupin, Stanislav Krakov, Đorđe Vajfert, Svetomir Đukić... i još određen broj najinteresantnijih junaka naših „minulih dana".

Došao sam tako i do Nušića, Zorana Radmilovića, Paje Vujisića, Saleta Đorđevića... čak mi se, priznajem, i Milorad Čavić motao po glavi.

I svako od njih bi (na neki svoj način) mogao da bude naš predstavnik na ovom imaginarnom skupu svega najboljeg što imaju Srbija, Evropa i svet.

Međutim, koga bih god zamislio, nešto bi mi nedostajalo.

Nešto bi mi bilo prejako ili, opet, nedovoljno izraženo.

Suviše opšte ili previše specifično.

I na kraju sam došao do rešenja. Do čak dvojice ljudi koji bi mogli da po svim merilima i po svakom kriterijumu budu ono što sam tražio.

I jedan i drugi se zovu Milan.

Obojica su bili veoma obrazovani, ugledni i poštovani. Obojica su bili jakog karaktera, obojica fakultete završili „na strani" (u Parizu), obojica su bili odlični poznavaoci evropskih jezika i običaja, obojica su bili rado viđeni gosti u svakom društvu...

Prvi od dvojice je Milan Rakić.

Otac mu bio ministar finansija i prevodilac, majka kćerka čuvenog Milana Milićevića (autora „Pomenika", pisca „Zimnjih večeri"). Sam je bio oženjen kćerkom istoričara, akademika i političara Ljubomira Kovačevića (čiji je sin, rođeni brat Rakićeve supruge herojski poginuo u otadžbinskom ratu 1912. godine).

Milan Rakić je Beograđanin, rođen na ćošku Knez Mihailove i Kralja Petra (tada Dubrovačke) ulice). U umetnosti je od početka bio savršen, u životu apsolutno suveren. Ratnik u specijalnim, „četničkim" jedinicama Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu (učestvovao u oslobođenju Kosova). Član Srpske kraljevske akademije. Elegantan, umeren, fantastičnog ukusa, smiren, superioran. Evropljanin do kraja, Srbin bez ostatka, građanin od rođenja, hrišćanin po uverenju... a iznad svega gospodin.

Džentlmen kakvog pre ni posle njega nismo imali.

Drugi Milan je Kašanin.

Istoričar umetnosti, književnik, esejista, savršeno obrazovani intelektualac istančanog ukusa. Učenik Jovana Skerlića i Bogdana Popovića, Kašanin je ubrzo počeo da čita rolex replica sve što mu je dolazilo pod ruku, naučivši prethodno latinski, nemački, ruski i francuski jezik. Iako rođen u siromašnoj porodici, u Belom Manastiru (u Baranji), Milan Kašanin je bio svoj na svome gde god bi živeo i putovao, obilazio muzeje i manastire, galerije i koncertne sale. Njegova predavanja o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti su bila pravi događaj u Beogradu, Beču, Parizu, Nansiju, Montrealu, Kvebeku... On je bio, oduvek, par exellence istraživač visoke kulture i promoter istinske umetnosti. Ipak, prava kruna Kašaninovog života je, sigurno, njegova suštinska uloga u osnivanju i vođenju Muzeja Kneza Pavla. A posle rata, nakon niza teških godina pod novom vlašću (koja ga je smatrala nepopravljivim reakcionarom), Kašanin je pokrenuo Galeriju fresaka. Takođe, neću da zaboravim da ovde pomenem kako je Milan Kašanin direktno zaslužan za spas najveće ratne svetinje našeg naroda. On je, u vreme nemačke okupacije, lično spasio originalne zastave srpskih pukova (prenevši ih iz Topole u Beograd, gde je dao da se zazidaju dok ne prođe rat). Ionako, po Kašaninovim rečima: „Nijedan čovek ne nosi u sebi samo svoju ličnost, nego i ličnosti svojih predaka – granato drvo živi od korenja u zemlji, koliko i od lišća u atmosferi. O prošlosti ne vole da misle i govore samo oni ljudi i narodi koji je ili nemaju ili je se stide".

O tome najbolje svedoči životni i umetnički primer dva Milana - dva idealna predstavnika svega onog najboljeg u našem narodu.

(Tekst objavljujemo uz dozvolu autora i časopisa Standard.)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.