Knez Pavle - Muzej kneza Pavla - Milan Kašanin

SVETLOST MILANA KAŠANINA*

(Povodom emitovanja serijala na RTS-u
posvećenom Milanu Kašaninu; reditelj: Dragan Ćirjanić)

Preuzeti baštinu, replica watches predati je dalje,
znači živeti logosom a ne jezikom.

Bela Hamvaš


Milan Kašanin

Kritičar umetnosti i književnosti, istoričar umetnosti, esejista, pripovedač i romansijer, Milan Kašanin je rođen 21. februara 1895. godine u Belom Manastiru. Preminuo je 21. novembra 1981. godine u Beogradu.

Maturirao u Novosadskoj gimnaziji 1914, a posle odsluženja vojnog roka, 1918. godine, sa državnom stipendijom započinje studije u Parizu. Na Sorboni diplomira 13. aprila 1923. godine istoriju umetnosti.

Vraća se u Beograd i započinje svoje bavljenje breitling replica likovnom kritikom.

Doktorsku disertaciju Bela crkva Karanska odbranio je 29. maja 1928. godine na Beogradskom univerzitetu kod profesora Vladimira Petkovića.

Iste godine, Knez Pavle Karađorđević izabrao je Milana Kašanina za direktora svog Muzeja savremene umetnosti (Muzej se nalazio u Konaku kneginje Ljubice). Posle sedam godina, 11. aprila 1935. godine, Milan Kašanin postaje direktor novoosnovanog Muzeja Kneza Pavla (nalazio se u palati koja je danas Predsedništvo Republike) koji je nastao spajanjem Muzeja savremene umetnosti i Istorijsko-umetničkog muzeja. Godine 1937, pokrenuo je izdavanje čuvenog časopisa Umetnički pregled. Za vreme nemačke okupacije Muzej vegetira a odmah posle završetka rata, decembra 1944. godine, Milan Kašanin biva brutalno penzionisan a na njegovo mesto dolazi Veljko Petrović. Nova vlast menja ime Muzeja u «Umetnički muzej». Dve godine kasnije sele ga u drugu zgradu i to postaje «Narodni muzej».

U vreme borbi za Beograd, oktobra meseca 1944. godine, breitling replica watches stan Milana Kašanina biva uništen, u vatri nestaje njegova biblioteka, rukopisi, slike... Osam godina je u velikoj nemilosti i pravo je čudo kako je ostao živ. Piše za rubriku «Da li znate» u «Politici» - inkognito. Godine 1953, biva vraćen iz penzije zbog osnivanja Galerije fresaka. Na dužnosti direktora Galerije ostaje do 1961. godine.

Danas kultna Kašaninova knjiga Srpska književnost u srednjem veku je bila završena 1941. godine, ali je i taj rukopis izgoreo kad i sve što je imao. Uspelo mu je da je ponovo napiše(!) i objavi 1975. Na sebi svojstven, neponovljiv način, otkrio je šta se sve krije u staroj srpskoj književnosti. Oživeo je srpski srednji vek, kroz Kašanina je progovorila o sebi ta slavna epoha u našoj kulturi. Zato je on mogao da kaže: «Ni geografski, ni psihološki, ni vremenski, to nije uska ni periferijska književnost. Kao svod nad građevinom, nad rolex datejust replica njom dominira osećanje uzvišenog i svetog.»

U Srpsku akademiju nauka i umetnosti nije primljen. Kad je trebalo, po direktivi, Vasko Popa je izbor sprečio rekavši da je Milan Kašanin četnik. Veliki srpski pesnik Popa je poštovao i voleo Kašanina, ali vernost Partiji je bila jača.

Sabrana dela Milana Kašanina objavljena su u Beogradu, 2002. godine. Izdavač je Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

***

Muzej kneza Pavla:
Knez Pavle i Milan Kašanin

Poslednji srpski džentlmen, aristokratski otmen kako u životu - tako i u svemu što je napisao, veliki pronicatelj naše baštine i učitelj, svoj život i delo ugradio je u temelj srpske tradicijske misli.

Objasnio je kako treba govoriti o umetnosti i toga se sam pridržavao: «Ne verujte slepo nikom, ni sebi ni drugima, nego se stalno kontrolišite, dok ne dođete do jednog svega iskrenog, dubokog uverenja. Nemojte biti snob, niti papagaj. Bolje je ne voleti, nego voleti lažno.»

Posmatrajući slike, skulpture, katedrale, srpske crkve i manastire i naše freske, stvarajući Muzej kneza Pavla, Milan Kašanin je došao do zaključka da je plastična lepota istorijska stvar.

U brojnim ogledima i knjigama izrazio je do kraja svoja ubeđenja o povezanosti epoha, kontinuitetu srpske kulture, o prirodnom prepletu književnosti, slikarstva i arhitekture, govoreći o «viteškom raspoloženju i znacima samopouzdanj»a koje je nalazio u delima velikih Nemanjića. I zaključio: «Moć srpske umetnosti u doba Nemanjića nije eklektizam, već sinteza».

Objedinjavajuća misao Milana Kašanina povezala je vreme kralja Milutina i despota Stefana Lazarevića sa vremenom moderne srpske države i umetnosti, i tako sa savremenim evropskim tokovima uspostavila se čvrsta veza, cheap breitling replica a Muzej je, to kapitalno delo kneza Pavla i Milana Kašanina, postao kultno mesto na kome je imalo da se plodotvorno ukršta naše i evropsko lepo.

Tradicijska aksioma: suverena je, neuništiva celina (narod) u kojoj se ostvarilo savršenstvo, kao da najbolje oslikava osnovni stav Milana Kašanina prema srpskoj umetnosti.

Sagledavši celinu srpske kulture, koja se nastavlja na vizantijsku, mediteransku, Kašanin je u istoriju književnosti uveo pojam naše «srednjevekovne osećajnosti» i zbog toga je učio da treba pisati samo o onome što volimo i čemu se divimo. Njegovi ogledi, kako oni o srednjevekovnoj sklupturi, slikarstvu, arhitekturi, tako i njegovi eseji o srpskim pesnicima i piscima uistinu su apoteoze bez premca u našoj književnosti.

Bez razumevanja i promišljanja estetskog prožimanja vizantijske i srpske kulture, nemoguće je poimanje naše osobenosti, naše prošlosti i budućnosti. Jer, kako kaže Milan Kašanin, «srpska kultura možda ima početka, ali kraja nema».

«Svako treba da se drži svoga nasleđa. Srbin srpskog, odnosno vizantijsko-pravoslavnog. Ako počne da se zanosi tuđim i njegovoj duši stranim uticajima, može samo da napravi zbrku u glavi, neki nebulozni eklekticizam, ako ne i nešto gore.» Tako je govorio Milan Kašanin.

«Umetnost je jedna od onih retkih pojava na svetu - kao dijamant, istina, zlato, ljubav - koja nestaje onog trena kad se laž pojavi u njoj.»

O velikim ruskim piscima ( kao što su Čehov, Tolstoj, Dostojevski, Gogolj, Puškin) Kašanin je rekao: «Ima trenutaka kad se čini da su svi pisci na svetu književnici, a samo ruski - ljudi.»

«Zadovoljstvo pisanja je najintenzivnije i najšire, ali nije i najplemenitije. Najplemenitije je osećanje koje se ne kazuje.»

Kašanin o Simi Matavulju: «On je demistifikovao Crnu Goru, izobličio katolički bigotizam u Primorju i vulgarni život pravoslavnog monaštva u Sremu, skinuo masku sa prostaštva građanskog reda u Srbiji i, na zaprepašćenje demagoga, napisao: U nas demokratija znači odsustvo svega onoga što je lepo.»

Iz Galerije fresaka, marta 1958. godine piše Isidori Sekulić, koja je za njega bila «gospođa, ne samo književnik»: «Nisam očekivao Vaše pismo. Čitajući ga, imao sam utisak da mi govorite iz daljine i da Vam je glas tih. Vekovima se nismo videli, i kad bismo se sastali, imali bismo toliko da kažemo jedno drugom, da bismo sigurno ćutali. Ako Vas nanese put ovuda, učinićete mi veliku radost da Vas dočekam u svojoj pustinji, ozarenoj samo svetlošću fresaka. Nemanjići, kad bi prestali carevati, odlazili su u manastir. Ja nisam Nemanjić, ali ću umreti u senci Nemanjića.»

Upravo su Nemanjići izašli iz senke zahvaljujući Kašaninovom svetlosnom geniju.

Voleti Srbiju. Kao Milan Kašanin: «Kad idem kroz Srbiju, uvek se zadržim, između Topole i Kragujevca, na, Svetinji, gde se odvaja put za Stragare i ukazuje se neuporediv pogled na Šumadiju. Ničeg patetičnog, ničeg divljeg, čak ničeg ni romantičnog: brežuljci, polja, šumarci, groblja, kuće s crvenim krovovima, velike kapije na avlijama, tremovi u cveću, kako je to sve uravnoteženo, i kako je sve to blago, a nadmoćno i sigurno. Nema komada srpske zemlje, koji bi bio tako raznoličan u jedinstvenosti, ni tako harmoničan, - ako ima klasične zemlje, onda je to Šumadija. I kakva je ona, takvi su njeni ljudi, u kojih se više no ma kojih u ijednom srpskom kraju održava ravnoteža odvažnosti i uzdržljivosti, razuma i osećanja.» Klasične reči o klasičnoj zemlji. Definicija naše Otadžbine.

Šta je glavna odlika lepote? Možda se, po tom pitanju, najbolje izrazio Hipolit Ten: «U umetnosti i u državničkim poslovima treba se zadovoljiti poluuspesima. Lepo nije ni da ni ne, - lepo je teško.»

Da je tako govori, evo, ova, još jedna Kašaninova rečenica o Srbiji:

«Ništa na prvom svom prolazu kroz Šumadiju nisam video lepše od predela kroz koji su jahali na konjima četiri momka naporedo svom širinom puta...»

Uzvišeni Kašaninov stil možda najbolje može da definiše misao jednog velikog njegovog savremenika - Bele Hamvaša. Blizu jedan drugog su i rođeni, i obojica, i Mađar i Srbin su originalni tradicionalisti. O velikom razlogu pisanja Bela Hamvaš kaže: «Pisati znači isto što i govoriti, ali govoriti svim vremenima, ne govoriti čoveku, nego Bogu. I to ne kao smrtan čovek, nego govoriti kao besmrtno i večno biće.


Zgrada Muzeja kneza Pavla

Kneza Pavla je voleo i poštovao, govorio da nikada nije sreo čoveka sa tako sigurnim, istančanim ukusom za umetnost. U Arhivu kneza Pavla sačuvana su neka Kašaninova pisma knezu. Godine 1939, Kašanin je, u izdanju Muzeja kneza Pavla objavio cheap breitling izvanredno lepu knjigu (na francuskom jeziku) "Umetnost Jugoslavije" i prvi primerak poslao knezu Pavlu.

"Beograd, 16. IV 1939.

Vaše kraljevsko visočanstvo,

Istinski sam srećan što Vam se svidela knjiga o našoj umetnosti. Dozvolite da Vam toplo blagodarim na laskavom mišljenju i pismu koje me je tako prijatno iznenadilo. Vaša pohvala, visočanstvo, to je najveće priznanje koje sam mogao dobiti, i najveće ohrabrenje za dalji moj rad, jer ni do čijeg mišljenja na svetu ne držim koliko do Vašeg.

Znam da ste sada u velikom poslu i da Vas ne mogu viđati onako često kao ranije. Ali isto onako želim i isto onako verujem da će sve Vaše brige i napori dovesti do uspeha. Naš svet je sav zabrinut, ali niko nije malodušan.

Ja bezgranično verujem u srpski narod, u Srbiju i onoga koji ih sad vodi.

Iskreno odani

M. Kašanin."

Zašto su svi pesnici ogledalo svog zavičaja objašnjava nam Milan Kašanin, pisac onog tako slavnog ogleda o Branku Radičeviću (Između orla i vuka):

«Kad god mislim o Radičeviću, vidim pred sobom Frušku goru, od koje je on i u smrti ostao nerazdvojan. Vidim šume i vinograde, bele kuće i zvonike, tihi Dunav sav u suncu, nedoglednu ravnicu svu u žitu, oblake po moru plavetnila i oluju svetlosti što nosi radosnu zemlju - i čujem šum vetra u granama, zvuk motika i glasove ptica i devojaka. Nema, posle Kosova, komada srpske zemlje koji je našim pesnicima bio toliko svet i mio, ni o kome su oni toliko pevali kao o Fruškoj gori, koja je ne samo očuvala raške lare i penate, nego ih i odenula u evropsko odelo. Ni manje Srba, ni više srpstva, niti manje gore, a više pesama!»

O Sentandreji i Hilandaru: «Nigde nije srpski barok, u svetlosti slobodnog života, čist kao u Sentandreji, ni srpski srednji vek, kroz vizantijsku i mediteransku kulturu, živ kao u Hilandaru. (...) Sudbina, koja se ne bi tako zvala kad ne bi bila dosledna, htela je da se na toj razdaljini od hiljadu milja, i u vremenskom rasponu od šest stotina godina, na tim dvema periferijama koje su bili srpski centri, javi pisac prvog očuvanog srednjevekovnog srpskog romana, Hilandarac monah Teodosije, i pisac prvog srpskog modernog romana, Jakov Ignjatović, koji je Sentandrejac. Nismo, mi, tražeći izlaz na svetsku scenu, uzalud išli od Studenice do Hilandara i od Hilandara do Sentandreje, ni sejali putem samo kosti; sejali smo i misli».

Kašanin o svom životu: «Na žalost mojih starih, nisam postao bogat, ni moćan. Da li sam bar postao učen? Možda sam. No da se život može ponoviti i da se može birati, da li bi se i tad okrenuo književnosti i nauci? Nijedna strofa nije ravna svitanju dana, nijedan koncert žamoru mora, nijedna misao ravna poljupcu. Da to nije samo slučaj, igra sudbine, podsmeh, osveta, to što sam ja postao naučnik i pisac? Dao sam možda ceo jedan život za tanušnu duhovnu svetlost.».

Ova «tanušna duhovna svetlost» je ona sveta veza koja sve povezuje. Umetnik i znalac, učitelj buduće srpske elite, Milan Kašanin nam je ostavio zlatan ključ za razumevanje naše prošlosti: podario nam je sećanje na budućnost.

Miodrag Janković

*Nešto izmenjen, prilagođen dnevnim novinama, ovaj napis posvećen Milanu Kašaninu objavljen je 11. 01 2009. godine u Press magazinu.

Drugi program RTS-a emitovao je serijal od 4 emisije posvećene Milanu Kašaninu. Prve dve epizode su emitovane 10. i 11. januara 2009., a preostale dve prikazane su 17. i 18. januara 2009. godine u 21.15 časova na istom kanalu. Scenario potpisuju Miodrag Janković i Dragan Ćirjanić, a režiju Dragan Ćirjanić.

Spomen-ploča Milanu Kašaninu

U utorak, 21. februara 2012. godine, otkrivena je spomen-ploča Milanu Kašaninu na zgradi u Hilandarskoj ulici br. 30 u Beogradu, u kojoj je stanovao ovaj pisac, istoričar umetnosti i književnosti i direktor Muzeja kneza Pavla, koga su nazivali najelitnijim Srbinom. Na otkrivanju spomen-ploče o Kašaninovom delu govorili su akademik Vladeta Jerotić, ministar kulture Predrag Marković i predsednica opštine Stari grad Mirjana Božidarević.

Dalje...

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.