Svedočenje Nikole Gubareva
"LUFTHANZA", CENTRALA GESTAPOA
Press, 02.11.2008.
PIŠE: Veljko Lalić
Saslušanje Nikole Gubareva, jednog od najpoznatijih predratnih obaveštajaca, trajalo pune četiri godine. Njegovo svedočenje danas više podseća na ispovest bolesne Šeherezade koja prepričava najtamnije stranice srpske istorije.
Suđenje...: Nikola Gubarev |
Nikola Gubarev bio je jedan od ljudi koji je najviše znao o predratnom Beogradu. O tome najbolje govori njegov dosije u Arhivu grada, koji je nadavno pristigao u dokumentima koje je oslobodila BIA. Ruski emigrant, koji je u Srbiji godinama rukovodio raznim odeljenjima tajne policije i jedno vreme bio prvi kontraobaveštajac, ispitivan je u Udbi pune četiri godine.
Svaka dobra informacija za njega je značila produženje života tako da se njegovo saslušanje danas čita kao ispovest nekakve bolesne Šeherezade koja prepričava najtamnije stranice srpske istorije. Svojim istražiteljima on na samom početku objašnjava kako su američki špijuni napravili novi sistem isleđivanja dočekujući uhapšene naciste u logorima s 300 praznih stranica. Govorili bi im da će samo od procene koliko su iskreni bili i koliko su kvalitetne informacije pružali zavisiti njihova sudbina. I, kako je tvrdio Gubarev, nemački generali utkrivali su se ko će najviše da ispriča.
Udba je preuzela američki model, a koliko je dobro radio, najbolje pokazuje da je Nikola Gubarev imao da priča na tačno 306 stranica. Pressmagazin će u narednim brojevima objavljivati njegovu ispovest. Za početak dajemo kratak siže šestomesečnog izlaganja o radu nemačke obaveštajne službe u Jugoslaviji i spisak nemačkih doušnika pre rata.
| Nemački zavet s oca na sina Na koji su način Nemci postavili svoju mrežu i za koje vreme su je aktivirali u radu? - Nemačka je još pre Drugog svetskog rata umela vrlo vešto da poseje svoje ljude po celom svetu, pa i u Rusiji, da ih vešto kamuflira da tu ostanu nezapaženi desetinama godina, s tim da ih ona nađe u potrebnom momentu. Kako se ova tradicija službe i odanost kod Nemaca prenosi s oca na sina, mogu da posluže kao primer ova dva slučaja. U Beograd je 1922. ili ‘23. iz Vladivostoka doputovao Dimitrije Otrljaskin s jednom grupom bivših đaka Pomorske akademije u Petrovgradu i svršenih pitomaca iste akademije. On je prvo vreme živeo kao ostale ruske izbeglice od pomoći državnih emisija, a posle izvesnog vremena uspeo je da se zaposli kao trgovac i pomoćnik u poznatoj trgovačkoj radnji u Beogradu „Anastas Pavlović". U međuvremenu se oženio Ruskinjom, izbeglicom Dantre, poreklom Francuskinjom, čiji je otac bio poznati inžinjer i gradio železničke pruge u južnoj Srbiji. Posle ženidbe, Otrljaskin je otvorio svoje zastupništvo raznih stranih štofova, živeo je skromno i povučeno. Radeći svoj posao i nikome ne upadajući u oči. Za vreme okupacije, na opšte iznenađenje, on je bio oficir u organizaciji DOT-a i kao takav jedno vreme proveo je u okupiranim delovima SSSR-a, a potom se vratio u Beograd i bio u štabu ove organizacije. Njegovo prezime nije više bilo Otrljaskin, već Nojman. Svojim dobrim prijateljima on je ispričao da se još njegov deda preselio iz Nemačke u Rusiju, primio državljanstvo, promenio prezime, ali je bio i ostao Nemac, uz to i nemački državljanin. Svojoj deci je ostavio u zavet da se uvek stave u službu Nemačke kada to bude potrebno. U Beograd je iz Rige isto tako 1928. ili ‘29. godine doputovala jedna grupa koju su sačinjavali Vsevolod Nebo, njegova žena i još dve artistkinje. U prvo vreme oni su radili u restoranu „Ruska lira", zatim u restoranu „Monrepo". Tada se upoznao s upravnikom dvorskog živinarnika, s kojim se i sprijateljio tako da ga je ovaj uzeo za svog pomoćnika. Nebo je posle smrti upravnika čak bio postavljen na njegovo mesto i na tom položaju ostao je sve do rata uživajući veliko poverenje na dvoru i ne izazivajući nikakvu sumnju. Za vreme okupacije, on je bio poručnik nemačke policije Hipo, u štabu generala Majsera, a njegovo prezime više nije bilo Nebo već Hinel. |
- Od general-pukovnika nemačke vojske Rendulica u logoru sam saznao mnogo o radu obaveštajne službe. On je bio član nacional-socijalističke parije i uživao je veliko poverenje Hitlera, koji mu je za vreme rata poveravao teške zadatke i slao ga iz jednog kraja u drugi, radi čega je dobio nadimak Leteći general. On je povremeno radio i u nemačkoj vrhovnoj komandi. U logoru s još dva generalštabna oficira, pukovnikom Grojnerom i majorom Fon Černjeckim, na zahtev američke vrhovne komande pisao je istoriju ovog rata.
Po njegovom pričanju videlo se da je bio jako razočaran radom nemačke vojne špijunaže. Po njegovom mišljenju, Nemačka nikada ne bi ulagala toliko truda da pridobije Jugoslaviju za potpisivanje Trojnog pakta da je prepoznavala njene unutrašnje i vojne prilike. Nemačka nikada ne bi potpisala taj pakt da je znala da vlada neće biti u stanju da pakt održi na snazi. Nemačka se nikada ne bi povlačila iz Francuske i povlačila toliki broj divizija da je bolje poznavala prilike u Jugoslaviji, pa ni sam Hitler i Gering ne bi u svojim govorima govorili da joj predstoje najmanje četiri meseca teškog rata u Jugoslaviji. Nemačka nikad ne bi sprovela cepanje Jugoslavije nego bi je u celini okupirala da je poznavala bolje vojne i političke prilike. Govoreći o nemačko-jugoslovenskim odnosima, Gendulić je tvrdio da je pre potpisivanja Pakta o prijateljstvu, Nemačka s 80 odsto računala da Jugoslavija neće biti na njenoj strani, ali da će ostati neutralna. Posle potpisivanja Pakta, sa svih 100 odsto verovala je u jugoslovensku neutralnost.
Gubarev zatim objašnjava svoje uspehe na suzbijanju nemačke obaveštajne službe pre rata. Navodi kako je pomoću svog poverenika šofera Dimitrija Nekrasova otkrio nekoliko obaveštajaca u nemačkom poslanstvu, kao i kako je sprečio opasnost po dvor jer je otkrio Eduarda Gantera, koji je držao kiseline preko puta dvora, ali imao nesreću da je spavao sa ženom člana baleta u Beogradu, bivšeg ruskog oficira Bologovskog. Ljubomorni muž prijavio je Gantera, kao poverenik Đorđa Gerasimova, koji je pronašao Karla Koha u Beogradu, jednog od osnivača nacional-socijalističke partije i bliskog Hitlerovog prijatelja.
 Okupacione vlasti...: Srpski obaveštajci sarađivali sa Nemcima, na čelu sa Dragim Jovanovićem (treći s leva) |
Đorđe Gerasimov bio je jedan od najvažnijih poverenika, koji je kasnije razotkrio i centar nemačke obaveštajne službe u Beogradu - sedište „Lufthanze".
- Franc Nojhauzen došao je u Jugoslaviju iz Bugarske i prvo se zaposlio u nekoj privatnoj livnici u Beogradu. Dolaskom Hitlera na vlast, on brzo postaje direktor „Lufthanze", a zatim i Saobraćajnog nemačkog biroa, vođa Nemaca za Jugoslaviju i ceo Balkan, kao i organizator nemačke obaveštajne službe, lični prijatelj Geringa, jedan od prouzrokovača vazdušnog napada na Beograd jer je to on tražio kao odmazdu za demoliranje Saobraćajnog biroa i, konačno, generalni punomoćnik za privredu u Srbiji u kojem svojstvu je bio najmarkantnija figura nemačke okupatorske sile do početka 1944. godine. Po dolasku na položaj direktora „Lufthanze", Nojhauzen počinje da radi intenzivno na obaveštajnom i političkom polju, a stara se prvenstveno da se približi nemačkoj narodnoj manjini i njenim organizacijama. Da bi mogao što uspešnije da ga kontrolišem, uspevam da mu ubacim Đorđa Gerasimova, koji je ubačen u „Er frans".
Nojhauzen u početku nije imao uspeha s folksdojčerima. Jednom prilikom za njih je rekao: „Ove jugoslovenske Švabe nisu sposobne ni za šta drugo sem da žderu i piju". Tek uspesima u samoj Nemačkoj, Nojhauzenu je uspelo da kod nemačke manjine probudi interes za politički život i da je pripremi za ulogu pete kolone.
Navedite sva lica jugoslovenske državljane koji su pre rata bili evidentirani i poznati kao nemački simpatizeri, a odžavali su kontakt s nemačkim zvaničnim i poluzvaničnim predstavnicima, pita ga islednik.
- Prica, admiral u penziji i njegova žena; Lovro Matačić, direktor Beogradske opere; dr Radoje Vukčević, advokat, zastupnik Nemačkog saobraćajnog biroa; dr Olina Janko, advokat; Kuzmanović Mile, advokat; Živadinović Ratko, novinar; dr Mladenović Miša, novinar; Savković, novinar; Jović Jovan, novinar; dr Pržić Ilija, profesor univerziteta; Dušan Pantić, bivši jugoslovenski konzul u Dizeldorfu; Zoran Vuković, inžinjer; Bata Milenković, činovnik Aerokluba i novinar; Kajmaković Omer, narodni poslanik; Janjić Strahinja, bivši trošarinski činovnik i predsednik opštine Kragujevac koji je za vreme okupacije bio šef srpskog gestapoa; Milorad Nedeljković, direktor Poštanske štedionice i njegova žena Desa Dugalić, članica Narodnog pozorišta; Bogdanović Nikola, novinar; dr Mića Vitorović, advokat; dr Lazar Prokić, novinar; dr Mita Mihajlović, opštinski činovnik iz Novog Sada; Omiljeni Milić, bivši predsednik Jugoslovenskog juga; dr Beneš Krnetić, lekar i njegova žena lekar; dr Nikola Mikić, bivši ministar; Anastasijević, sekretar kabineta Dragiše Cvetkovića; Gopčević, industrijalac i njegova žena; Popović, senator i predsednik Antikominterne; General Marić, bivši ministar vojske i njegova porodica; dr Laza Marković, bivši ministar; dr Stojadinović, bivši potpredsednik beogradske opštine; Stevan Bošković, general u penziji i bivši šef Vojnogeografskog instituta; dr Cincar-Marković, bivši ministar; industrijalac Stefanović iz Kragujevca; Boban Marković, bivši šef Opšte policije; Dragi Lazić, upravnik grada u penziji; Velmar-Janković, pomoćnik ministra prosvete; Melanija Bugarinović-Jovanović, operska pevačica; Velja Jovanović, bivši upravnik imanja „Belje"; Bošković Jovanović, operska pevačica.
Zatim u dosijeu Nikole Gubareva „nestaju" čitave dve strane doušnika.
Nastaviće se...
(Tekst objavljujemo uz dozvolu dnevnog lista Press.)
