Фељтон о кнезу Павлу Карађорђевићу
10. део
Преврат плаћен фунтама
ПИШЕ: Миодраг Јанковић
Пуч је изведен у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године. Кнез Павле је био на путу за Брдо код Крања. Ухапшен је у Запрежићу крај Брежица.
Доведен је у Београд у Министарство војске где је морао да потпише оставку. То су учинила и друга два намесника и министар Двора Милан Антић. Затим је одведен у Бели двор и наређено му је да се спакује. У поноћ тог дана морао је напусти земљу. Целу породицу су укрцали у воз на Топчидерској станици и у Грчкој предали Енглезима. Из Атине су затим пребачени у Египат, а одатле у Кненију. У британску интернацију.
 Винстон Черчил и Ентони Идн |
Из писма Хју Далтона, начелника СОЕ (Оделење за специјалне операције енглеска тајне службе) за Југославију, које је упућено из Београда 28. марта 1941. Винстону Черчилу председнику енглеске владе, сазнајемо детаље енглеске акције:
"Од како сам преузео СОЕ (Special Operation Executive) у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.
Благодарећи овом новцу наши агенти су били у могућности да одржавају пријатељске везе са главним Југословенима расположеним против Сила Осовине (као што су ТУПАЊАНИН из Земљорадничке странке и ТРИФУНОВИЋ из Народне одбране), а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да се пружи отпор. У ствари, из трећег прилога ће Вам бити јасно да је пуч, у великој мери ТРИФУНОВИЋЕВО дело, а да је стварну политичку подршку изван старе Владе пружила Српска земљорадничка странка - главни инструмент наше политике, која је (као и Народна одбрана) на нашем платном списку. Поносим се резултатима које, у великој мери сматрам Тејлоровом заслугом и заслугом његових главних помагача - поручницима Мастерсоном и Бенетом. (...)"
Трифуновић о коме је реч у извештају енглеског агента је Илија Трифуновић - Бирчанин (Топола, 1877. - Сплит, 3. фебруар 1943.). Био је српски четнички војвода. Четничком покрету се придружио године 1906. када је с војводом Петком отишао у Македонију, тада под отоманском влашћу, те водио герилске акције по Скопској Црној Гори као комита, а затим са војводом Вуком четовао по Куманову и тамо остао до Првог балканског рата. Учествовао је у оба балканска рата, као и у Првом светском рату. Борио се у одредима војводе Вука, а ујесен 1916. године на Сивој Стени погођен је у руку, која му је након тога морала бити ампутирана. Тада је војвода Вук и погинуо, а Бирчанин је добио звање четничког војводе.
У периоду између два рата, војвода Бирчанин је вршио важне улоге у четничкој организацији. Године 1929. је постао председник "Удружења српских четника 'Петар Мркоњић' за краља и отаџбину", а од 1932. је председник организације Српска Народна Одбрана (СНО). 1934. је председник Удружења старих четника.
Ево извештаја британског агента Мастерсона:
 Јосип Броз, Винстон Черчил и Ентони Идн |
У вези са изведеним пучем данас сам добио следеће информације: Радоје КНЕЖЕВИЋ, професор из Београда, члан Извршног одбора Демократске странке, са којим сам, отприлике пре 6 недеља разговарао о могућности ширења пропаганде, изгледа да је разговарао са Генералом МИРКОВИЋЕМ и том приликом му предложио идеју о извођењу пуча. Пошто су ту идеју детаљно проучили договорили су се да предложе Генералу СИМОВИЋУ да преузме руководећу улогу у подухвату. Он је на то пристао. Генерал МИРКОВИЋ и професор Радоје КНЕЖЕВИЋ су се тада обратили Генералу ИЛИЋУ. И он је пристао. Радоје КНЕЖЕВИЋ има млађег брата, Жику КНЕЖЕВИЋА са којим је разговарао после разговора са Генералом МИРКОВИЋЕМ. Жика, мајор по чину, је тада обавио разговор са многим капетанима , мајорима и потпуковницима. Са изузетком двојице-тројице, сви су прихватили игру. Тада су предложили Жики да преузме команду над извођењем пуча, да разради план и подели улоге. На земунском аеродрому је било спремно 300 авиона, а 16 противавионских топова и сви тенкови у Београду су били спремни за акцију. СИМОВИЋ је издао наређење у 2 сата ујутру, када су напустили касарне на челу са Жиком који је био на челу свог коњичког батаљона.
Одмах су заузели Министарство војске и Председништво владе. Генерал МИРКОВИЋ, Радоје КНЕЖЕВИЋ и њихови помагачи су се у време извођења ових операција налазили у Земуну. У 2.30 ч стигло је обавештење да су сви витални пунктови заузети. У Управи града затекли су Управника града како спава. Пробудили су га и одмах ухапсили.
У 4 ч. ујутру Жика је отишао кући код СИМОВИЋА обавестио га да је операција изведена и одвео га у Министарство војске где су га чекали Генерал МИРКОВИЋ и Радоје КНЕЖЕВИЋ. Три хрватска министра су дошла у Министарство војске када их је Генерал СИМОВИЋ обавестио да удар није извршен против њих и да се положај Хрвата неће мењати.
Приликом извођења пуча само су две ствари измакле контроли. Две чете, или два батаљона је требало да опколе два двора. Међутим, један од мајора је у последњем моменту отказао, тако да је само један двор био опкољен.
Други је био проблем са телефонским везама. Изгледа да су постојала два кабла, а да је само један био пресечен. То је открио један од официра-завереника када је ушао у ДРИНЧИЋЕВУ канцеларију. Телефон је зазвонио у тренутку када је официр улазио. Подигао је слушалицу и установио да се на вези налази Командант жандармерије који је позвао свога колегу Управника града да би га питао зашто се тенкови крећу улицама. Официр му је одговорио да је то само мера предострожности и да слободно настави да спава. Знало се да је у поноћ Министар војни ПЕШИЋ, играо бриџ. Чим се вратио кући пред његова врата је постављена стража. Пробудио га је официр-завереник у 2.30 ујутру. Изгледа да је министар имао облогу око врата. Речено му је да се одиграла револуција, да се на челу снага налази Генерал СИМОВИЋ и да је он, министар, ухапшен. ПЕШИЋ је тада рекао официру да оде и каже СИМОВИЋУ да што се тиче револуције ради по своме нахођењу под условом да њега остави на миру.
На дан 26. марта 1941. завереници су сазнали да је Кнез напустио Београд и да је Краљ сам у двору и да спава. У 4 сата ујутру Генерал ИЛИЋ је позвао Команданта Љубљане и рекао му да је наименован за Министра војске, да је Кнез напустио Београд и да ће воз у коме се налази стићи у његово подручје негде око 6 сати ујутру. Његова је дужност да Кнеза извуче из воза по сваку цену и да га врати у Београд. Командант Љубљане је одговорио да је разумео наређење и да ће га извршити.
Генерал СИМОВИЋ је поднео листу са именима личности које намерава да позове у Владу. На листи су били, углавном, генерали и неки млађи цивили. Затражен је савет од КНЕЖЕВИЋА који је одговорио да ово питање може да се реши на два начина: или да у владу уђу само војници, или само цивили. Његов је савет био да у владу уђу представници свих политичких странака. Генерал СИМОВИЋ се на крају с тим сложио, поцепао своју листу и замолио КНЕЖЕВИЋА да састави листу која би обезбедила сарадњу свих политичких странака.
(Текст је у скраћеном облику објављен у "Вечерњим новостима" 29. децембра 2011. године.)
