Фељтон о кнезу Павлу Карађорђевићу
9. део
Пуч припреман годинама
ПИШЕ: Миодраг Јанковић
Како је изведен пуч којим је оборен намеснички режим 27. марта 1941? Ко су били домаћи протагонисти?
Коминтерна је, 1924. објавила платформу за борбу против Југославије. Речено је да су народи Југославије и националне мањине угрожени од Срба, да је сам српски народ хегемонистички.
Коминтерна је преко својих агената ширила оцене да је југословенска држава главна империјалистичка снага не само на Балкану него и у Европи, да је Србија окупирала Хрватску, Словенију и друге југословенске земље, а да је српски народ онај који угњетава све друге народе у Југославији. Комунистичка партија Југославије, која је од убиства Милорада Драшковића у Делницама, 21. јула 1921. године, била у илегалности, прихватила је све оцене Коминтерне о српским народу и дефинисала концепт ликвидације Југославије одлукама 4. конгреса КПЈ у Дрездену 1928. године. Треба рећи да је после 6. јануара 1929. г. Комунистичка партија Југославије позвала народе на оружани устанак образлажући да је краљев државни удар извршен са циљем како би се Југославија припремила за напад на Совјетски Савез! Комуниста Филип Филиповић позивао је народ Србије на разбијање Југославије и давање подршке формирању посебних држава од Хрватске, Словеније, Црне Горе, Србије, Македоније. После конгреса КПЈ у Бечу, 1926. године, српски комунисти су прихватили резолуцију у којој је тврђено да су у Југославији потчињене "Словенија, Хрватска, Македонија, Црна Гора и Војводина, а да су Срби - потчинитељ у најширем смислу те речи". И додајмо још ово: године 1932, партијски лист "Пролетер" (децембар 1932, број 28) пише: "У посљедње вријеме почиње да се шири, особито у Лици и Сјеверној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. (...) Комунистичка партија поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се потпуно на његову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе."
Најозбиљнију организацију са циљем да се обори режим оформио је под окриљем дневника "Политика" њен директор и главни и одговорни уредник Владислав Рибникар негде 1928. године, после свог повратка са пута у СССР.
Године 1933, готово целу редакцију "Политике" сачињавају чланови илегалне КПЈ или њени симпатизери а упутства за акције стизала су из Москве. У "Политици" се скупља "Црвена помоћ", новац за фондове КП Југославије.
Од 1938. године, у "Политици" делује "Васпитна група" агит-пропа КПЈ. На састанцима се читају партијски материјали и води дискусија о важним идеолошким питањима. Мало неочекивано, 1939. године "Политика" се опредељује за Броза.
Независно од официра који су ковали заверу, чланови Српског културног клуба су образовали 1938. године тајно удружење Конспирација са циљем да се обори намеснички режим.
Ова организација основана је по угледу на "Црну руку" и врбовала је чланове по истом методу како су то некада чинили Апис и другови. Цивиле је у петорке окупљао Слободан Јовановић, а официре бивши "црнорукци" Антоније Антић, Велимир Вемић, као и зет Драгише Васића мајор Срба Попов.
Средином 1940. године, дошло је до уједињавања анирежимских струја, дакле до сарадње официра (на челу са ген. Мирковићем и Симовићем) и Конспирације коју су водили челници Културног клуба.
Поред Слободана Јовановића и Драгише Васића, као чланови Конспирације наводе се Драгослав Страњаковић и тада већ остарели Живојин Балугџић, бивши министар Двора и краљевски амбасадор, новинар.
Совјетски обавештајац Мустафа Голубић (1889-1941) основао своју независну мрежу у Београду којом је руководио из Беча Црвени камерни оркестар.
Организује 1921. атентат на краља Александра. Касније, успешно организује убиство Лава Троцког у Мексику. Стаљин га шаље (фебруар 1941.) у Београд са задатком да убије Тита и подигне устанак. Његове планове Титу открио Родољуб Чолаковић. После дизања у ваздух смедеревске тврђаве (5. јуни 1941.) бива потказан Гестапоу и ухапшен. Испитивао га је и мучио потпуковник Гестапоа Ханс Хелм. Мустафа је стрељан у Пионирском парку. После уласка Црвене армије у Београд есхумиран и пренесен у Москву.
Његовом оркестру припадали између осталих: Љубица и Павле Поповић, Чиле Ковачевић, Благоје Нешковић, Радивоје Увалић, Чеда Поповић, Живојин Павловић, Родољуб Чолаковић, Воја Николић, Павле Бастајић, Влајко Беговић, Драгиша Васић, Чедо Крушевац, Ратко Павловић, Вук Драговић (веза између власника "Политике" Владислава Рибникара и Мустафе Голубића), Божин Симић...
Активну улогу у пучу имају и Радоје и Живан Кнежевић, Милан Гавриловић, Миша Трифуновић, Милош Тупањанин, Јован Ђоновић, браћа Поповићи: Сава, Угљеша и Жарко.
Генерал Бора Мирковић сматра се за главног пучисту. Ево како је он објаснио своје разлоге Драгиши Цветковићу неколико година после рата:
"Пре него што сам одлучио да извршим државни удар, ломио сам се данима, да дођем до тебе, и у пријатељству, које је већ владало међу нама, потражимо заједнички излаз из створене ситуације. И поколебам се у последњем моменту, кад сам се већ био спремио да тражим пријем и састанак с тобом.
Све је ово била историјска нужда, и као да је све с неба долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна.(...) а што се све пак онако деси, како ти напред рекох: Божја промисао."
Генерал Мирковић је дужи низ година радио на припреми пуча. Ево шта је он записао: "Духовно сам све припремио. Била је потребна само једна заповест и све би било извршено такорећи у магновењу. Моје фамилијарне незгоде спречиле су ме у томе, јер сам очекујући побољшање у породичном животу пропустио моменат да остварим моју већ утврђену замисао.
Да сам још тада извршио удар народног ослобођења, ратни догађаји из 1941. године не би нас затекли овако неприпремљене. Све оно што је вукло земљу у блато десетину година требало је, по мојој замисли, да се утопи у крви, беспоштедно и до последњег кривца, па макар то ишло и до милиона."
Ипак, стицајем околности, овај занесењак са високим чином успео је да оствари своју замисао 27. марта 1941. године.
Од последица његове акције за свега четири године, страдало је много више Срба него што је он намеравао да побије како би се извело "народно ослобођење".
У Бечу, 25. марта, Драгиша Цветковић је, у име владе Краљевине Југославије, потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.
(Текст је у скраћеном облику објављен у "Вечерњим новостима" 28. децембра 2011. године.)
