Фељтон о кнезу Павлу Карађорђевићу
7. део
Енглези кроје заверу
ПИШЕ: Миодраг Јанковић
"Ја, Павле Карађорђевић, заклињем се да ћу владајућем краљу Петру II бити веран, да ћу чувати изнад свега јединство народа, независност државе и целину државне области, да ћу владати по Уставу и земаљским законима и да ћу добро народа вазда пред очима имати - тако ми Бог помогао".
Ово је текст заклетве коју су намесници изговорили и потписали у Народној скупштини, 11. октобра 1934. године. Кнез Павле је још рекао:
"Хвала вам господо, на изразима поверења. Ја ћу се старати да заслужим то поверење. Ја мислим да се нећете преварити у мени."
Ово су били први тренуци намесништва. Кнез Павле је испраћен овацијама посланика и сенатора. При изласку маса грађана скидањем капа и махањем поздрављала га је извикујући: "Живео кнез Павле! Живела наша узданица! Живео Павле Карађорђевић!"
Из дневника кнеза Павла може се видети да је тих првих месеци после преузимања намесничке дужности преживљавао тешке дане. Своме пријатељу у Енглеској Арчију Балфуру пише 3. новембра и моли га, ако се њему шта догоди (ако га убију), да поведе рачуна о Олги и дечацима и каже: "Последње три недеље мој живот је прави пакао и право је чудо како све то издржавам." Бернарду Беренсону пише како не може да спава, да пролази кроз пакао и да је "све ужасно тужно". И на крају: "Кад бих могао да се удвојим, ви бисте ме видели на столици поред вас."
У првим месецима 1935. године у Југославији је јачао хрватски тероризам, праштале су бомбе на јавним местима. Једина радост за првог намесника - кнеза Павла било је свечано отварање Музеја који је понео његово име. На предлог министра просвете влада је издала Уредбу 29. маја 1935. Историјско-уметнички музеј и Музеј савремене уметности спојени су у Музеј кнеза Павла. Уредбу су потписали председник министарског савета и министар иностраних послова Богољуб Јевтић, министар војске и морнарице генерал Петар Живковић, министар финансија др Милан Стојадиновић и још девет других министара. Директор Музеја кнеза Павла постао је Милан Кашанин.
Средином марта те године, Хитлер је једнострано отказао одредбе Версајског уговора и почео да се наоружава. После резолуције Друштва народа, Мађарска је била приморана да распусти усташке логоре за обуку на својој територији, а Мусолини је интернирао усташе на острва Липари близу Сицилије.
У јуну је пала Јевтићева влада и кнез Павле је понудио мандат за састав нове владе Милану Стојадиновићу.
Нови премијер и кнез Павле су закључили да се версајски систем у Европи распада и да је Немачка, која ствара нови поредак, постала реалност. Југославија се нашла у обавези да се тој ситуацији прилагоди и пронађе своје место. Уочи формирања Стојадиновићеве владе у Београд је стигао Херман Геринг. Имао је разговоре са кнезом намесником и уверавао га је да Немачка никада неће подржати мађарски ревизионизам. Уверавао је да после Аншлуса Југославији не прети никаква опасност и да ће Хитлер, ако треба, дати писмене гаранције.
Већ скоро двадесет година има од како су код нас објављене депеше и извештаји енглеских дипломата о ситуацији у Југославији и разговорима које су Енглези водили са кнезом Павлом (Живко Аврамовски: "Британци о Краљевини Југославији"). Енглеска политика у Југославији је била дефинисана још средином двадесетих година: играти на карту хрватско-српског антагонизма. Дипломата Хуг Ситон Ватсон (Hugh Seton-Watson) био је и члан СОЕ и своју улогу је одиграо подстрекавајући Хрвате против Срба. Анте Павелић је био заврбован да ради за Интелиџенс сервис већ 1926. године. С друге стране, у Београду су Енглези имали одличне контакте са кнезом Павлом који их је редовно обавештавао о својим проблемима. Из објављених депеша Посланства у Београду, нарочито у периоду 1939-1941, јасно се види колико је искрена била жеља кнеза Павла да у Британији има какав-такав сигуран ослонац и колико је била перфидна енглеска игра са намером да се жртвују Срби. Кнез је тачно предвиђао развој догађаја у Немачкој и стално страховао због Мусолинијевих аспирација. Као ретко који наш државник, кнез Павле је имао визију и интуицију тако неопходну када је реч о заштити народних интереса. Од Британије је више пута тражио наоружање и помоћ за кредит у САД ради набавке наоружања за Југословенску војску. Тражио је и да се повећа робна размена између две земље. Никакву сатисфакцију није добио од Енглеза.
А прилике на европској сцени и Стојадиновић су од Немачке створиле главног привредног партнера Југославије. То је, наравно, било рискантно, али друге солуције није било. Стојадиновић је касније у својим мемоарима писао да се кнез у Лондону заузимао да Велика Британија постепено преузме прво место у трговини и привреди Југославије, али није наишао на разумевање. Кнез је сматрао, реално оцењујући положај земље, да су добри односи са Берлином гаранција безбедности на пољу политике против опасног суседа Италије. Кнежева политика се може назвати "корак-по-корак према неутралности за Југославију", а Стојадиновићева је динамична и државничка.
 Кнез Павле и Милан Стојадиновић |
Доба Регенетства карактерише активно уплитање Енглеске у унутрашње послове Југославије. Енглези су од кнеза Павла тражили да се доведе Стојадиновић, као и то да се Стојадиновић макне. Задобивши поверење три српске владике, тражили су преко њих да се одбије Конкордат са римокатолицима, што им је успело и довело до "Крваве литије" у Београду. Напокон, кнез Павле је трпео велики притисак из Британије да се по сваку цену договори са Хрватима, што је резултурало споразумом Цветковић-Мачек.
А већ средином 1940. године, енглески посланик у Београду добија наређење да се припреми "резервна опција", што значи завера за обарање намесника са власти.
 Villa I Tatti - Кућа Беренсонових у Фиренци |
Кнез Павле је своје дужности испуњавао до крајњих детаља и обично би крајем дана био исцрпљен. У фебруару 1935. писао је госпођи Беренсон: "Ја сад водим напоран и тежак живот и имам веома мало слободног времена. Морао сам да се одрекнем свега онога што волим и сад сам принуђен да живим као роб на галији. Мој посао је, свакако, частан, али и сами знате колико смо мало ми сами заслужни за успех или одговорни за неуспех наших акција. Без подобре дозе онога што зовемо срећа, мало се шта може постићи! Овде је прави Сибир, никада досад нисам видео оволики снег - страшно депресивно! Колико само мислим на ваш Институт и колико чезнем за вашом библиотеком, а нарочито за вама двома. Блиски контакт са политичарима не подиже веру у људску природу!"
 Кнегињица Јелисавета Карађорђевић |
На Благовести, 1936. године, кнегиња Олга је донела на свет девојчицу.
На крштењу дали су јој име Јелисавета.
Кума је била краљица Марија, супруга енглеског краља Ђорђа Петог, а кум отац кнегиње Олге - кнез Никола од Грчке и Данске.
(Текст је у скраћеном облику објављен у "Вечерњим новостима" 26. децембра 2011. године.)
