Pokrovitelj
Film
Knjige o 27. martu
Rehabilitacija
Sahrana na Oplencu
Godišnjica
Saznajte više...
- Писмо кнеза Арсена руској царици
- Крађа и прекрађа у Белом двору
- Кнез Павле добио улицу у Шапцу
- Кнегиња Јелисавета говори о кнезу Павлу (Press, 21.2.2010.)
- Документарни филм: Кнез Павле и кнегиња Олга на отварању Сајма (1939)
Коста Ст. Павловић: Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом
- Беседа владике Иринеја поводом 30. годишњице смрти кнеза Павла
- Краљевић Томислав о кнезу ПавлуКрађа и прекрађа у Белом двору
Повод за овај напис је једна реченица у туристичком водичу намењеном посетиоцима дворског комплекса на Дедињу. Издавач је Туристичка организација Београда, Македонска 5.
У тексту о Белом двору пише: «Трпезарија је намештена у стилу чипендејла, а краси је порцелански сервис Њ.В. Краљице Марије, супруге Краља Александрa I, израђен у Севру.»
Бели двор - трпезарија |
Тачно је да је трпезарија у Белом двору Чипендејл (реч је о енглеском рококо намештају који је креирао генијални цртач Томас Чипендејл половином XVIII века), али додајмо оно што не пише: да је рађена од акажуа са Кубе и да ју је у Енглеској купио Кнез Павле за своје потребе. Тачно је и да трпезарију краси порцелански сервис смештен у велику зидну витрину специјално израђену за ту намену, на захтев кнеза Павла.
Оно што не одговара истини је да је сервис из Севра био власништво Краљице Марије.
Тај фантастични уникатни сервис је француски краљ Луј XV дао на поклон директору свог зоолошког врта. Израђен је у чувеној мануфактури у Севру, коју је 1740. године, најпре у Венсену, основала госпођа де Помпадур (Жан-Антоанет Л Норман д’Етоал, маркиза од Помпадура – 1721-1764), краљева миљеница. На сваком тањиру била је насликана друга животиња и реч је о уметничком делу велике вредности. Кнез Павле га је купио преко познатог париског трговца уметнинама Шарпантјеа, године 1932, и то од наследника грофа од Артоа. После погибије Краља Александра у Марсеју, кнез Павле је дао да се сагради Бели двор као резиденција првог краљевског намесника и лично га украсио и наместио по свом укусу.
Библиотека кнеза Павла |
Довде све одговара истини, али питамо се зашто водич за туристе не спомиње и две слике Николе Пусена – «Адонис и Венера» и «Три монаха»?
Зашто се нигде не спомиње кнез Павле, власник свих тих уметничих дела, кнез који је све то лично изабрао и купио?
Спомиње се библиотека са књигама на «француском, италијанском, немачком, руском и енглеском језику». Не каже се да је то била библиотека Кнеза Павла који је све те језике говорио и на њима се писмено изражавао. Заиста, ако је нешто дело Кнеза Павла, то се и данас прећуткује, око имена овог светлог српског кнеза витла се и даље скандалозна лаж, он се још увек сатанизује.
Међутим, пошто се колекција порцелана рађеног у Севру приписује Краљици Марији, онда је то сасвим друга прича. По мом мишљењу, неко покушава да украде тај сервис кога су већ комунисти конфисковали Кнезу Павлу 1947. године.
Бели двор - централни хол |
Краљица Марија никада није становала у Белом двору. Она је са својим мужем и децом становала у двору у коме данас пребива њен унук. Шта је Краљица Марија донела у мираз, то је све до детаља наведено у брачном Уговору који се може прочитати у књизи «Карађорђевићи» од Велибора Берка Савића. Краљица је, напуштајући Београд, са собом у Енглеску понела и највредније што је поседовала: накит и новац, а из државне касе јој је годишње исплаћивана сума од два милиона динара конвертованих у фунте стерлига. О свему постоје документа и ко жели може консултовати Решење београдског суда о Оставинској расправи краља Александра из 1938. године. Ни у једном познатом писму или забелешци Краљица Марија не спомиње да јој припада порцелан из Белог двора. За узврат, више докумената потврђује да је власник те предивне колекције Кнез Павле (Дневник госпође Елц, писма кнеза Павла Бернарду Беренсону...). Своме пријатељу Жану де Рибу (Jean de Ribes) кнез пише 9. јула 1935 године са Бохиња: «Управо сам купио један предиван сервис зелене и златне Севр боје који сам прижељкивао већ годинама и који се управо продавао код Шарпантјеа у продаји Фуне (Founés). Својевремено припадао је госпођи Кутс (Lady Coutts) али нажалост недостају ми детаљи његове претходне историје.» Кнез ће убрзо сазнати све о том ремек-делу. Треба још само рећи да је та зелена «Севр боја» била један стари кинески рецепт и да ју је данас немогуће остварити, што, наравно, говори да је сервис из Белог двора веома вредан. И тако, мени се намеће логичан закључак да је реч о покушају ПРЕКРАЂЕ.
Миодраг Јанковић