Događaj - Priprema puča - Kosta Dimitrijević: Vreme smaknuća bez suda i presude - slučaj gospodina Vladislava Ribnikara

Kosta Dimitrijević

VREME SMAKNUĆA BEZ SUDA I PRESUDE:
Slučaj gospodina Vladislava Ribnikara

Kliknite ovde da preuzmete tekst Koste Dimitrijevića, izvorno objavljen u "Letopisu Matice srpske" (septembar 2008., knj. 482, str. 551-560).

Reagovanja na objavljeni prilog

19. januar 2010.

Poštovani gospodine Jankoviću,

Pišem vam u vezi sa tekstom "Vreme smaknuća bez bez suda i presude ili slučaj gospodina Vladislava Ribnikara", koji je objavljen u "Letopisu Matice srpske" 2008. godine i koji i vi odatle prenosite na vasem sajtu.

Da vam se najpre predstavim: ja sam Vladislava Ribnikar, ćerka Vladislava Ribnikara, i moje ime pominje se u navedenom tekstu. Bila sam višegodisnji profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, a sada predajem na Univerzitetu u Notingemu. Tekst objavljen u "Letopisu Matice srpske" imala sam prilike da pročitam tek sa zakašnjenjem i odmah reagovala na njega pismom upućenim redakciji u kojem ukazujem na neistine koje su u njemu objavljene, a o kojima mogu lično da posvedočim. Dobila sam pismena uveravanja glavnog urednika, gospodina Ivana Negrisorca, da će moje pismo prvom sledećom prilikom biti objavljeno u "Letopisu". Šaljem vam to pismo u prilogu. Veoma cenim vaše napore da sajtom koji uređujete doprinesete uspostavljanju istorijske istine i verujem da ne biste želeli da kompromitujete ceo taj trud time što ćete i dalje zadržati ovaj napis pun mržnje, neobrazloženih optužbi i neistinitih tvrdnji na vašem sajtu.

Sa postovanjem,

Vladislava Ribnikar

*
* *

Pismo Letopisu Matice srpske

10. decembar 2009.

Uvažene kolege,

Nedavno sam, sa zakašnjenjem, dobila treću svesku Letopisa za 2008.godinu i u njoj sa velikim iznenađenjem pročitala jedan veoma ružan napad na mog već više od pet decenija pokojnog oca, novinara i nekadašnjeg direktora „Politike“, Vladislava Ribnikara. Reč je o napisu Koste Dimitrijevića „Vreme smaknuća bez suda i presude ili Slučaj gospodina Vladislava Ribnikara“. Pred kraj toga teksta pominje se i moje ime. S obzirom na ugled i dugu tradiciju vašeg časopisa, koji je i u najtežim vremenima uspevao da sačuva svoj visok kulturni integritet i dostojanstvo, verujem da mi nećete uskrati pravo da se u okviru iste rubrike i ja obratim čitaocima svojim kratkim komentarom i svedočanstvom.

Naslov Dimitrijevićevog teksta sačinjen je prema uzorima iz senzacionalističke štampe i predstavlja adekvatnu najavu retorike mržnje koja u celom tom napisu zamenjuje jezik činjenica i logične argumentacije. Pre nego što je optužnica i sačinjena a kamoli dokazana, jedan častan čovek pretvoren je u „slučaj“, da bi potom bio izjednačen sa „smaknućima bez suda i presude“ u partizanskom Beogradu 1944, kao da je lično bio za njih odgovoran ili ih svojim rukama izvršavao. U samom tekstu uzalud ćemo tražiti takvu optužnicu. Izlaganje koje čitamo je usmeno kazivanje gospodina Lole Dimitrijevića, koji u svojim poodmaklim godinama, godine 1989, u kafani hotela „Mažestik“, priča uz piće potpisniku teksta o svom nekadašnjem prijatelju Vladislavu Ribnikaru, za kojeg veruje da ga je 1944. prijavio komunističkoj policiji. Za svoju tvrdnju gospodin Lola Dimitrijević ne daje nikakve materijalne dokaze. Njegovo kazivanje o mom pokojnom ocu, kako ga posthumno, dve decenije kasnije, prenosi potpisnik teksta, prožeto je netrpeljivošću i zlobom i predstavlja mešavinu kafanskog ogovaranja i politički intoniranog i agresivnog etiketiranja i denunciranja. Ono je savršen dokaz da jezik mržnje sledi samo vlastitu iracionalnu logiku i otud vrvi od kontradikcija. Ribnikar je i bivši „nerazdvojni prijatelj“ sa kojim pripovedač deli najlepše uspomene iz mladosti i čovek koji je „uvek živeo sam za sebe“, „u nekom svom, odvojenom svetu, nedostupnom običnim smrtnicima“. Pripovedač u svog prijatelja ima puno poverenje i istovremeno zna mnogo „o njegovom dvoličnom karakteru i mahinacijama iz ranijih vremena“. Čaršijski tračevi koji se tiču Ribnikarovog detinjstva i odnosa sa bratom („Pričao mi je Mile Ribnikar da je uvek bio ’crna ovca u porodici’“), dopunjuju se zlobnim aluzijama na njegov ljubavni život, masonstvo, pa čak i način oblačenja („Doteran kao i uvek poput tipičnog dendija…“), i verbalnom ekvilibristikom predstavljaju kao deo ukupne moralne, političke i ljudske krivice. Ipak, prave uvrede očekuju nas u političkoj sferi. „Tipični buržuj“ Vladislav Ribnikar bio je „salonski komunista“, bio je, štaviše, „zver u ljudskom obliku“. Kao antikomunista, gospodin Lola Dimitrijević je morao znati da izraz „salonski komunista“ predstavlja osudu samo u okviru komunističke retorike, gde podrazumeva nepoželjno klasno poreklo i sumnjivi intelektualizam, dok druga navedena fraza pripada pogrdnom jeziku najgore forme staljinizma. Ali u ovoj vrsti diskursa značenje reči nije bitno. Kao što kaže Ranko Bugarski u knjizi Jezik u društvenoj krizi, „govor mržnje nimalo ne mari za istoriju, etimologiju, semantiku - on jezik naprosto upotrebljava kao toljagu“.

Sve ovo ne bi bilo vredno pomena da ne predstavlja narativni okvir za vrlo ozbiljnu i tešku optužbu: gospodin Lola Dimitrijević dva puta je hapšen neposredno po partizanskom preuzimanju vlasti 1944. na osnovu dostave Vladislava Ribnikara. Iz zatvora ga je oba puta izbavio major OZNE Bora Nešković, pošto ga je slučajno primetio među osumnjičenim građanima u zgradi policije. Godinama kasnije, u razgovoru takođe vođenom u kafani hotela „Mažestik“, Nešković je Dimitrijeviću saopštio da ga je prijavio Ribnikar, čiju je dostavu, znajući da su u pitanju neistine, „odmah pocepao“. Dimitrijević, za koga direktor „Politike“ predstavlja komunističku „zver u ljudskom obliku“, ne pokazuje nikakvu rezervu prema majoru komunističke tajne policije iz najgorih vremena. Naprotiv, on prima njegov iskaz kao konstataciju istine.

Optužnica protiv moga oca počiva, dakle, isključivo na jednom usmenom svedočenju. Do nas to svedočenje - kao i mnogo šta drugo u ovom tekstu - stiže iz treće ruke, onako kako ga je gospodin Lola Dimitrijević u prošlosti čuo i zapamtio i potom, pre dve decenije, prepričao Kosti Dimitrijeviću. Optužnica takve vrste ne može se ni braniti ni osporavati. Na verbalnom planu, ona imitira agresivni gest opisan u naslovu, smaknuće bez suda i presude, i to u trenutku kada ni optuženi ni tužilac, pa koliko je meni poznato ni mogući svedoci optužbe i odbrane – više nisu među živima.

O nečemu, ipak, mogu da posvedočim, i to pozivajući se na činjenice. Pred kraj teksta možemo pročitati sledeće rečenice:

„Samo jednom prilikom moja stradanja od njenog oca ispričao sam ćerki Vladislavi Ribnikar, koja je tada zaplakala. Ona je dete iz prvog Ribnikarevog braka, i zajedno sa starijim bratom dr Slobodanom, po drugom očevom venčanju, bila je odstranjena iz vile na Dedinju...“.

Nisam Ribnikareva ćerka iz prvog braka. Gospodina Lolu Dimitrijevića nikada nisam imala prilike da upoznam. Njegovu priču dosad ni od kog nisam čula. Moji roditelji iselili su se iz vile na Dedinju mnogo pre mog rođenja. Što se tiče očeve dece iz prvog braka, mog brata Slobodana i sestara Milice i Ivane, oni su nastavili da žive sa njim i njegovom drugom ženom Jarom, mojom majkom, sve dok nisu zasnovali sopstvene porodice. O tome svedoče mnoge porodične fotografije.

Još jednu neistinu bih želela da ispravim. Moj otac se nikad nije „teško razboleo od raka“ i u takvoj situaciji meditirao o svojim gresima iz prošlosti. Kao što dobro znaju svi koji ga pamte, on je dugo patio od visokog krvnog pritiska i umro kada ga je srce izdalo.

Na jednom mestu u svom izlaganju gospodin Lola Dimitrijević pominje tragične događaje iz nacionalne istorije i ističe koliko zla su srpskom narodu dosad nanosile unutrašnje političke i ideološke podele i sukobi. Sudeći po ovom napisu, isti obrazac još jednom se ponavlja. Ponovo pokazujemo kako smo „kadri da udarimo jedni na druge“, da žigošemo i razaramo bez provere i dokaza, čak i protivno činjenicama i istini, i bez mogućnosti odbrane.

Vladislava Ribnikar
















































Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.