Сведочење Николе Губарева
"ЛУФТХАНЗА", ЦЕНТРАЛА ГЕСТАПОА
Press, 02.11.2008.
ПИШЕ: Вељко Лалић
Саслушање Николе Губарева, једног од најпознатијих предратних обавештајаца, трајало пуне четири године. Његово сведочење данас више подсећа на исповест болесне Шехерезаде која препричава најтамније странице српске историје.
 (лево), Светозар Вујковић и Бошко Бећаревић |
Никола Губарев био је један од људи који је највише знао о предратном Београду. О томе најбоље говори његов досије у Архиву града, који је надавно пристигао у документима које је ослободила БИА. Руски емигрант, који је у Србији годинама руководио разним одељењима тајне полиције и једно време био први контраобавештајац, испитиван је у Удби пуне четири године.
Свака добра информација за њега је значила продужење живота тако да се његово саслушање данас чита као исповест некакве болесне Шехерезаде која препричава најтамније странице српске историје. Својим истражитељима он на самом почетку објашњава како су амерички шпијуни направили нови систем ислеђивања дочекујући ухапшене нацисте у логорима с 300 празних страница. Говорили би им да ће само од процене колико су искрени били и колико су квалитетне информације пружали зависити њихова судбина. И, како је тврдио Губарев, немачки генерали уткривали су се ко ће највише да исприча.
Удба је преузела амерички модел, а колико је добро радио, најбоље показује да је Никола Губарев имао да прича на тачно 306 страница. Pressmagazin ће у наредним бројевима објављивати његову исповест. За почетак дајемо кратак сиже шестомесечног излагања о раду немачке обавештајне службе у Југославији и списак немачких доушника пре рата.
| Немачки завет с оца на сина |
- Од генерал-пуковника немачке војске Рендулица у логору сам сазнао много о раду обавештајне службе. Он је био члан национал-социјалистичке парије и уживао је велико поверење Хитлера, који му је за време рата поверавао тешке задатке и слао га из једног краја у други, ради чега је добио надимак Летећи генерал. Он је повремено радио и у немачкој врховној команди. У логору с још два генералштабна официра, пуковником Гројнером и мајором Фон Черњецким, на захтев америчке врховне команде писао је историју овог рата.
По његовом причању видело се да је био јако разочаран радом немачке војне шпијунаже. По његовом мишљењу, Немачка никада не би улагала толико труда да придобије Југославију за потписивање Тројног пакта да је препознавала њене унутрашње и војне прилике. Немачка никада не би потписала тај пакт да је знала да влада неће бити у стању да пакт одржи на снази. Немачка се никада не би повлачила из Француске и повлачила толики број дивизија да је боље познавала прилике у Југославији, па ни сам Хитлер и Геринг не би у својим говорима говорили да јој предстоје најмање четири месеца тешког рата у Југославији. Немачка никад не би спровела цепање Југославије него би је у целини окупирала да је познавала боље војне и политичке прилике. Говорећи о немачко-југословенским односима, Гендулић је тврдио да је пре потписивања Пакта о пријатељству, Немачка с 80 одсто рачунала да Југославија неће бити на њеној страни, али да ће остати неутрална. После потписивања Пакта, са свих 100 одсто веровала је у југословенску неутралност.
Губарев затим објашњава своје успехе на сузбијању немачке обавештајне службе пре рата. Наводи како је помоћу свог повереника шофера Димитрија Некрасова открио неколико обавештајаца у немачком посланству, као и како је спречио опасност по двор јер је открио Едуарда Гантера, који је држао киселине преко пута двора, али имао несрећу да је спавао са женом члана балета у Београду, бившег руског официра Бологовског. Љубоморни муж пријавио је Гантера, као повереник Ђорђа Герасимова, који је пронашао Карла Коха у Београду, једног од оснивача национал-социјалистичке партије и блиског Хитлеровог пријатеља.
|
|
Ђорђе Герасимов био је један од најважнијих повереника, који је касније разоткрио и центар немачке обавештајне службе у Београду - седиште „Луфтханзе".
- Франц Нојхаузен дошао је у Југославију из Бугарске и прво се запослио у некој приватној ливници у Београду. Доласком Хитлера на власт, он брзо постаје директор „Луфтханзе", а затим и Саобраћајног немачког бироа, вођа Немаца за Југославију и цео Балкан, као и организатор немачке обавештајне службе, лични пријатељ Геринга, један од проузроковача ваздушног напада на Београд јер је то он тражио као одмазду за демолирање Саобраћајног бироа и, коначно, генерални пуномоћник за привреду у Србији у којем својству је био најмаркантнија фигура немачке окупаторске силе до почетка 1944. године. По доласку на положај директора „Луфтханзе", Нојхаузен почиње да ради интензивно на обавештајном и политичком пољу, а стара се првенствено да се приближи немачкој народној мањини и њеним организацијама. Да би могао што успешније да га контролишем, успевам да му убацим Ђорђа Герасимова, који је убачен у „Ер франс".
Нојхаузен у почетку није имао успеха с фолксдојчерима. Једном приликом за њих је рекао: „Ове југословенске Швабе нису способне ни за шта друго сем да ждеру и пију". Тек успесима у самој Немачкој, Нојхаузену је успело да код немачке мањине пробуди интерес за политички живот и да је припреми за улогу пете колоне.
Наведите сва лица југословенске држављане који су пре рата били евидентирани и познати као немачки симпатизери, а оџавали су контакт с немачким званичним и полузваничним представницима, пита га иследник.
- Прица, адмирал у пензији и његова жена; Ловро Матачић, директор Београдске опере; др Радоје Вукчевић, адвокат, заступник Немачког саобраћајног бироа; др Олина Јанко, адвокат; Кузмановић Миле, адвокат; Живадиновић Ратко, новинар; др Младеновић Миша, новинар; Савковић, новинар; Јовић Јован, новинар; др Пржић Илија, професор универзитета; Душан Пантић, бивши југословенски конзул у Дизелдорфу; Зоран Вуковић, инжињер; Бата Миленковић, чиновник Аероклуба и новинар; Кајмаковић Омер, народни посланик; Јањић Страхиња, бивши трошарински чиновник и председник општине Крагујевац који је за време окупације био шеф српског гестапоа; Милорад Недељковић, директор Поштанске штедионице и његова жена Деса Дугалић, чланица Народног позоришта; Богдановић Никола, новинар; др Мића Виторовић, адвокат; др Лазар Прокић, новинар; др Мита Михајловић, општински чиновник из Новог Сада; Омиљени Милић, бивши председник Југословенског југа; др Бенеш Крнетић, лекар и његова жена лекар; др Никола Микић, бивши министар; Анастасијевић, секретар кабинета Драгише Цветковића; Гопчевић, индустријалац и његова жена; Поповић, сенатор и председник Антикоминтерне; Генерал Марић, бивши министар војске и његова породица; др Лаза Марковић, бивши министар; др Стојадиновић, бивши потпредседник београдске општине; Стеван Бошковић, генерал у пензији и бивши шеф Војногеографског института; др Цинцар-Марковић, бивши министар; индустријалац Стефановић из Крагујевца; Бобан Марковић, бивши шеф Опште полиције; Драги Лазић, управник града у пензији; Велмар-Јанковић, помоћник министра просвете; Меланија Бугариновић-Јовановић, оперска певачица; Веља Јовановић, бивши управник имања „Беље"; Бошковић Јовановић, оперска певачица.
Затим у досијеу Николе Губарева „нестају" читаве две стране доушника.
Наставиће се...
(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)
