Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ - 12. део

Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ

НАМА САРАЈЕВО - ВАМА...

(12. део)

Вечерње новости, 26.01.2005
ПИШУ: Вељко Лалић и Угљеша Балшић

ПРЕМА споразуму двојице "лидера" у емиграцији Хрватска би остала у оквиру авнојевских граница, а Босну би поделила са Србијом границом која би ишла рекама Босном и Неретвом. "Нама Сарајево, вама Бањалука, која је, додуше, српска, али за љубав мира учинили бисмо тај уступак, а као противуслугу тражићемо Дубровник", говорио је Стојадиновић.

Мада се то вешто прикривало, детаљи споразума Павелић - Стојадиновић процурели су у јавност после једне емигрантске седељке код извесне госпође Маштровић у Буенос Ајресу. Овом пријему присуствовао је и хрватски свештеник публициста Ђуро Балоковић, који је касније написао:

"Једне вечери окупили смо се у салону госпође Маштровић, када се појавио и др Стојадиновић. Дошао је расположен, а домаћици је донео велики букет цвећа. Када смо се упознали, одмах ме је упитао: "Но, оче, шта се прича међу Хрватима? Шта ради мој пријатељ Павелић?"

У опуштеној и шљивовицом подгрејаној атмосфери Стојадиновић је први пут наговестио основне одреднице споразума са Павелићем, нагласивши да прва тачка гласи: "Вођство Српске радикалне странке, која је најјача српска странка, признаје право Хрватима на сопствену државу." Када се повела реч о најважнијем питању - будућим границама, Стојадиновић је објаснио да ће "дефинитивне границе одредити српска Народна скупштина, односно хрватски Сабор".

- ГОСПОДИНЕ председниче - приметио је Балоковић - као што вам је познато, не постоји ни хрватски Сабор ни српска Народна скупштина. Титове републичке парламенте не признајемо ни ми, а ни ви. Ако би дошло до распада Титовог режима, морало би одмах да се уреди привремено разграничење како би се избегли трагични неспоразуми из 1941. године?
Стојадиновић је одговорио: "Павелић и ја смо мислили о томе. У Хрватској би се та граница 'покривала' с границама садашње Републике Хрватске. Босну ћемо поделити по пола, и то тако да граница иде рекама Босном и Неретвом. Затим: нама Сарајево а вама Бањалука. Додуше, западна Босна је у већини Српска, али ми ћемо учинити тај уступак у интересу мира. Зато ћемо од Хрвата тражити противуслугу - да нам врате Дубровник"!.

Балоковић је запрепаштено заустио: - Али, господине председниче, па ви знате да је Дубровник хрватски.

- Наши кажу да је српски - наставио је мирно Стојадиновић. - Било како било, нама Србима треба један широк излаз на море и један град западноевропске културе. Иначе ће Србија заувек остати мала континентална провинцијска земља. Срби који би остали у Хрватској нека се зову православним Хрватима, или нека остану, ако хоће, Срби. У једној правој демократији то, уосталом, и није проблем. Формираћемо комисију која ће на један људски и миран начин спровести размену становништва и добара. Сељаци из Хрватске који хоће у Србију добиће куће и имања отприлике у истој вредности, и обратно. За раднике и чиновнике сеоба није никакав проблем.

Говорећи о споразуму с "пријатељем Павелићем" Стојадиновић је оценио да ће после "скорог пада Титовог режима", светске силе одредити привремене границе.

Стојадиновићеве оцене биле су због свега овога као бомба, посебно међу хрватском емиграцијом. Припадници ХСС-а нису хтели ни да чују о некаквом споразуму са Србима и жестоко су се окомили на Павелића, називајући га издајником: "Раније је продао Далмацију, а сада тргује и Босном", грмела је бројна емиграција. Истовремено, у Павелићевом "Хрватском домобрану" тај споразум су величали као "плод политичке мудрости поглавника".

Занимљиво је да се српска емиграција, у највећем броју окупљена у САД, није много обазирала на Стојадиновићеве политичке комбинације. Само у једном српском листу у Чикагу Стојадиновићева политичка активност прокоментарисана је као "забава доконог пензионера".

Да би ствар истерао до краја, Балоковић је затражио од Павелића да се коначно изјасни о споразуму. Павелић није био вољан да разговара о томе, али није порицао да је споразум са Стојадиновићем постигнут. О Стојадиновићу је рекао: "То је један поштен и паметан српски политичар који је схватио да се са Хрватима може разговарати ако им се призна право на државу."
О ТОМЕ како замишља поделу Босне такође није желео детаљније да прича. Само је рекао: "Ако Срби и Хрвати желе да се споразумеју, ни једни ни други не би смели да инсистирају да целокупна БиХ припадне само њима."

Дубровник је био једина спорна тачка "споразума Павелић - Стојадиновић". Док је Стојадиновић говорио о Дубровнику као чињеници будућности, Павелић је толерантно најавио могућност слободне одлуке (плебисцита), па чак и самостални Дубровник.
Тек 1960. године, неколико месеци после Павелићеве смрти у Мадриду, Стојадиновића је у Буенос Ајресу посетио стари познаник Бранко Пешељ, предратни секретар вође ХСС-а Влатка Мачека. Пешеља је, наравно, интересовало да ли је уопште био потписан "Споразум Павелић - Стојадиновић" о мирном разлазу Срба и Хрвата и оснивању њихових самосталних држава.

- Истина је - одговорио је Стојадиновић. - Ја сам с Павелићем био у најбољим политичким и пријатељским односима. Наше су се породице међусобно посећивале. На Павелића сам гледао као на најспособнијег хрватског политичара и зато сам сматрао умесним да се са њим споразумем.

- На каквој основи је био начињен ваш споразум?

- На врло једноставној. Миран разлаз Срба и Хрвата. Сви хрватски крајеви да се припоје Хрватској, а сви српски Србији. Кад већ не можемо да будемо чланови једне државне заједнице, зашто да не будемо добре комшије - рекао је др Милан Стојадиновић.

- Него, прича се - наставио је Пешељ - да би граница између Србије и Хрватске требала да буде на Дрини?

Стојадиновић је плануо:

- Ко вам је то рекао. То су глупости. О томе нема ни говора. Ми о границама нисмо детаљно разговарли, већ само о принципу.

- Значи - био је упоран Пешељ - ви БиХ сматрате српском земљом?

- Слушајте, Пешељу, ја сам ученик Николе Пашића и борићу се за уједињење свих српских земаља и крајева... Ваљда не мислите да сам ја мање добар Србин од Пашића.

РЕВОЛУЦИЈА

КО зна шта би даље било са "споразумом Стојадиновић - Павелић" да недуго након потписивања, у Аргентини није букнула револуција која је одувала генерала Перона, Павелићевог пријатеља и поузданог заштитника. Поглавник је напрасно заборавио на "повијесни споразум" јер је имао преча посла: да спасе главу од Удбе која му је већ била за вратом. Неколико месеци касније успео је да побегне у Шпанију код генерала Франка, где је умро у Мадриду 1959. године. Др Милан Стојадиновић умро је у својој кући у Буенос Ајресу 1961.

(НАСТАВЉА СЕ)

(Фељтон објављујемо уз дозволу Вечерњих новости.)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.