Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ - 2. део

Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ

ЛЕПА КУМА СВЕ ЗАВРШАВА

(2. део)

Вечерње новости, 16.01.2005
ПИШУ: Вељко Лалић и Угљеша Балшић

ПРЕ сусрета првог обавештајца комунистичке Југославије, начелника СИД-а (Службе за информације и документацију) Бошка Видаковића и бившег председника владе и најпознатијег политичара предратне капиталистичке Југославије Милана Стојадиновића, Удба је четири године прикупљала и пратила активности бившег југословенског премијера у Буенос Ајресу.
Радило се и у земљи. Бивши Стојадиновићеви пријатељи и сарадници слали су своје извештаје. Један од најзначајнијих у обимној документацији тајне полиције, у који "Новости" прве улазе после 60 година, потписује један од шефова српске масонерије - Ђорђе Боди.

Из КП дома "Ниш" он шаље неколико извештаја, који се потпуно разликују од званичне биографије Милана Стојадиновића. У првом, овај с Ђуром Ђуровићем осуђени масон пише: "Две љубавне афере Милана Стојадиновића", 24. 4. 1952:
За време Стојадиновићеве владе говорило се о две жене које код председника владе могу све да заврше. То су биле његова кума Буба (Љубица) Гашић и Славка Пантелић, сестра његовог шефа кабинета у Министарству спољних послова др Драгана Протића. За ово се знало, иако је Стојадиновић Гашића разуверио тврдњом да то намештају њихови политички противници. Повода за оговарање било је и сувише, јер је Стојадиновић био превише нежан и пажљив према лепој куми. Изводи је у шетњу, с њом игра по читаво вече на баловима, док своју прву куму Ерну (жену др Момчила Јанковића) и не примећује. Знало се и да је Буба неколико пута успешно интервенисала код Стојадиновића, као и да је кум увек после банкета отпратио младу кући, док је муж био затрпан пословима у кабинету.

Што се тиче Славке Протић-Пантелић, осносно Исор (по другом мужу), иако је потицала из још боље куће (кћи члана Главне контроле Мике Протића), она је живела врло слободно и свакодневно се свађала са мужем. Та прича се завршила разводом, јер Пантелић није желео да му се свет смеје. Као распуштеница она је потиснула Бубу Гашић и свуда се јавно показивала поред Стојадиновића. Због жене и јавности, Стојадиновић јој је нашао супруга, хохштаплера Исора, Јеврејина којег је запослио у "Времену". Славка Протић била је готово пет година најутицајнија жена у Југославији, која је не само лансирала моду, већ и завршавала веома важне послове.

У другом извештају, 5. маја 1952, Ђорђе Боди на тридесетак страна пише о злоупотребама Милана Стојадиновића:
Каријера Милана Стојадиновића почиње 1914. године, пред Први светски рат. Постављен је за писара прве класе Министарства финансија под министровањем покојног Лазе Пачуа. Већ 1916. године, на Крфу постаје начелник Главног државног рачуноводства Министарства финансија, пошто је као "неопходно потребан" био ослобођен од мобилизације и рата, иако је био резервни артиљеријски официр. По ослобођењу 1918. године, постаје генерални директор државног рачуноводства Министарства финансија. Подноси оставку 1919. године доласком за министра финансија др Воје Вељковића и постаје генерални директор тада новоосноване "Енглеско-српске банке" у Београду.

Ова банка пропала је 1921. или годину после, пошто се утврдило да није унела ни пет банкнота иностраног капитала, да је новац прибавила преко милионских кредита од Народне банке и других банака из Југославије, да се бавила шверцом девиза и валута, као и да је апсорбовала велике улоге на штедњу масе ситних улагача који су падом банке изгубили своје улоге.
Пред пад ове банке, Стојадиновић благовремено даје оставку на положај генералног директора тако да је судска одговорност пала на директора одељења Утјешиновића, који је осуђен на неколико година робије, због чега је покушао да се убије пуцањем из револвера у слепоочницу. Напуштањем положаја генералног директора "Енглеско-српске банке" Стојадиновић долази на положај министра финансија (9. децембра 1922. године), у изборној влади Пашић-Прибичевић. Као министар финансија, троши сва новчана средства, па чак и српске депозите и прву траншу доларског "зајма" с банком у Њујорку, "Блеров зајам". Прва транша зајма стигла је 1922. године "коалиционој демократској радикалној влади", а према Уговору и Закону о зајму намењена је за изградњу железница и друге уговором и законом тачно прецизиране и фиксиране инвестиције.
Ову траншу од 20 милиона долара стављену Влади на располагање код Народне банке претвара у динаре, уступајући, Народној банци доларе по најновијем курсу. У државном буџету, затеченом од коалиционе владе за 1922/1923. буџетску годину, нису били предвиђени ни кредити ни законска овлашћења за трошење милијарде и двадесет милиона динара, колико је стварно утрошено за време избора, без икакве законске и буџетом одобрене могућности. Министар финансија повлачио је, сукцесивно, од Народне банке округле веће суме, које је преко главне државне благајне и финансијских управа трошио за изборе. На тај начин је импресионирао бирачке масе, представљајући се као способан министар финансија и најбољи, до тада, финансијски стручњак.

Највећу аферу у Југославији од 1918. до 1941. године представља "афера с ратном штетом", која припада др Милану Стојадиновићу као министру финансија. У овој афери учествују банке, као сарадници министра финансија, индустријалци и трговци, па чак и сам владар. Берзанским трансакцијама банке и трговци дошли су до милионских профита, док су индустријалци помоћу обвезница два одсто ренте ратне штете на лак и јефтин начин добили на рачун репарације материјал, машине и инсталације за фабрике. Стварно оштећени грађани за време рата нису обештећени. На рачун репарације створени су нови поратни милионери, а уговори о миру, Версајски, Сенжерменски, изиграни су и повређени.

НЕМАЧКИ ДОКТОР У ЕНГЛЕСКОЈ БАНЦИ

МИЛАН Стојадиновић (1888-1961) био је један од најважнијих економиста и политичара између два светска рата. У књизи "Биографски лексикон народног Представништва - сенат"(народна скупштина - из 1939. године), каже се:
"Милан Стојадиновић рођен је 1888. године у Чачку, где је свршио средњу школу. Правне науке студирао на Универзитету у Београду, а 1911. промовисан за доктора права(докторска дисертација "Немачки устав"). Као државни питомац одлази у иностранство на специјализацију финансијских наука и три године проводи у Немачкој и Француској. Неко време био је у француском Министарству финансија, а 1917. године већ на положају начелника Министарства, а 1818. на положају генералног директора државног рачуноводства. Оставку на државну службу дао је 1919. године и одао се банкарству. Постао је директор Енглеске државне банке, потпредседник берзе у Београду и хонорарни професор науке о финансијама на Правном факултету у Београду. Затим је изабран за председника Берзе у Београду и на том положају остао је дуже.

Корошец, Стојадиновић и Спахо

У владу Николе Пашића ушао је 1922. године и заузео портфељ министра финансија. С малим прекидима, ту је остао све до 1926. године. За народног посланика изабран је 1923, први пут на програму Народне радикалне странке, а затим је поново биран 1925. и 1927. године као носилац листе. Био је члан главног одбора Народне радикалне странке. У кабинету Богољуба Јевтића, 1935. године заузео је поново положај министра финансија. Те године именован је за сенатора, а 20. јуна исте године Стојадиновић је образовао свој први кабинет, у који су ушли представници тада опозиционих група др Антон Корошец, др Мехо Спахо и други. Уз председништво Министарства, заузео је и портфељ министра спољних послова. До 4. 2. 1939. непрестано је био на челу владе."

Од тог дана почиње Стојадиновићев пад, понижење, дуга интернација и на крају - заборав. Цветковић га хапси, убрзо предаје Енглезима који га на Маурицијусу држе шест година (1941-1947). Бивши најбогатији човек на Балкану одлази у Рио, затим у Буенос Ајрес, где остаје до смрти, 1961. године.

(НАСТАВЉА СЕ)

(Фељтон објављујемо уз дозволу Вечерњих новости.)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.