Pokrovitelj
Film
Knjige o 27. martu
Rehabilitacija
Sahrana na Oplencu
Godišnjica
Saznajte više...
Milan Antić: Namesnici i Ministar Dvora pred sudom
Milan Antić: Izvodi iz beležaka
- I grob i rob: Odgovor Dragiše Cvetkovića Ivici Dačiću (Press, 04.10.2009.)
- Kako baka kaže (Odgovor Veljka Lalića Žarku Koraću, Press, 01.102009.)
- Stotine 'izdajnika' čeka rehabilitaciju (Press, 27.09.2009.)
- Rehabilitovan Dragiša Cvetković (Press, 26.09.2009.)
- Ekskluzivno - UDBA: Dosije Milana Stojadinovića
- Ekskluzivno: Podela Jugoslavije počela u Argentini! (Press, 15.3.2009.)
- Otvoren dosije Mustafe Golubića: Staljinova naredba - Draža umesto Tita (2. deo, Press, 28.12.2008.)
- Otvoren dosije Mustafe Golubića: Izdao me Tito! Ali, neka ga... (1. deo, Press, 14.12.2008.)
- Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE (feljton, Večernje novosti 2005)
Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE
NAMA SARAJEVO - VAMA...
(12. deo)
Večernje novosti, 26.01.2005
PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić
PREMA sporazumu dvojice "lidera" u emigraciji Hrvatska bi ostala u okviru avnojevskih granica, a Bosnu bi podelila sa Srbijom granicom koja bi išla rekama Bosnom i Neretvom. "Nama Sarajevo, vama Banjaluka, koja je, doduše, srpska, ali za ljubav mira učinili bismo taj ustupak, a kao protivuslugu tražićemo Dubrovnik", govorio je Stojadinović.
Mada se to vešto prikrivalo, detalji sporazuma Pavelić - Stojadinović procureli su u javnost posle jedne emigrantske sedeljke kod izvesne gospođe Maštrović u Buenos Ajresu. Ovom prijemu prisustvovao je i hrvatski sveštenik publicista Đuro Baloković, koji je kasnije napisao:
"Jedne večeri okupili smo se u salonu gospođe Maštrović, kada se pojavio i dr Stojadinović. Došao je raspoložen, a domaćici je doneo veliki buket cveća. Kada smo se upoznali, odmah me je upitao: "No, oče, šta se priča među Hrvatima? Šta radi moj prijatelj Pavelić?"
U opuštenoj i šljivovicom podgrejanoj atmosferi Stojadinović je prvi put nagovestio osnovne odrednice sporazuma sa Pavelićem, naglasivši da prva tačka glasi: "Vođstvo Srpske radikalne stranke, koja je najjača srpska stranka, priznaje pravo Hrvatima na sopstvenu državu." Kada se povela reč o najvažnijem pitanju - budućim granicama, Stojadinović je objasnio da će "definitivne granice odrediti srpska Narodna skupština, odnosno hrvatski Sabor".
- GOSPODINE predsedniče - primetio je Baloković - kao što vam je poznato, ne postoji ni hrvatski Sabor ni srpska Narodna skupština. Titove republičke parlamente ne priznajemo ni mi, a ni vi. Ako bi došlo do raspada Titovog režima, moralo bi odmah da se uredi privremeno razgraničenje kako bi se izbegli tragični nesporazumi iz 1941. godine?
Stojadinović je odgovorio: "Pavelić i ja smo mislili o tome. U Hrvatskoj bi se ta granica 'pokrivala' s granicama sadašnje Republike Hrvatske. Bosnu ćemo podeliti po pola, i to tako da granica ide rekama Bosnom i Neretvom. Zatim: nama Sarajevo a vama Banjaluka. Doduše, zapadna Bosna je u većini Srpska, ali mi ćemo učiniti taj ustupak u interesu mira. Zato ćemo od Hrvata tražiti protivuslugu - da nam vrate Dubrovnik"!.
Baloković je zaprepašteno zaustio: - Ali, gospodine predsedniče, pa vi znate da je Dubrovnik hrvatski.
- Naši kažu da je srpski - nastavio je mirno Stojadinović. - Bilo kako bilo, nama Srbima treba jedan širok izlaz na more i jedan grad zapadnoevropske kulture. Inače će Srbija zauvek ostati mala kontinentalna provincijska zemlja. Srbi koji bi ostali u Hrvatskoj neka se zovu pravoslavnim Hrvatima, ili neka ostanu, ako hoće, Srbi. U jednoj pravoj demokratiji to, uostalom, i nije problem. Formiraćemo komisiju koja će na jedan ljudski i miran način sprovesti razmenu stanovništva i dobara. Seljaci iz Hrvatske koji hoće u Srbiju dobiće kuće i imanja otprilike u istoj vrednosti, i obratno. Za radnike i činovnike seoba nije nikakav problem.
Govoreći o sporazumu s "prijateljem Pavelićem" Stojadinović je ocenio da će posle "skorog pada Titovog režima", svetske sile odrediti privremene granice.
Stojadinovićeve ocene bile su zbog svega ovoga kao bomba, posebno među hrvatskom emigracijom. Pripadnici HSS-a nisu hteli ni da čuju o nekakvom sporazumu sa Srbima i žestoko su se okomili na Pavelića, nazivajući ga izdajnikom: "Ranije je prodao Dalmaciju, a sada trguje i Bosnom", grmela je brojna emigracija. Istovremeno, u Pavelićevom "Hrvatskom domobranu" taj sporazum su veličali kao "plod političke mudrosti poglavnika".
Zanimljivo je da se srpska emigracija, u najvećem broju okupljena u SAD, nije mnogo obazirala na Stojadinovićeve političke kombinacije. Samo u jednom srpskom listu u Čikagu Stojadinovićeva politička aktivnost prokomentarisana je kao "zabava dokonog penzionera".
Da bi stvar isterao do kraja, Baloković je zatražio od Pavelića da se konačno izjasni o sporazumu. Pavelić nije bio voljan da razgovara o tome, ali nije poricao da je sporazum sa Stojadinovićem postignut. O Stojadinoviću je rekao: "To je jedan pošten i pametan srpski političar koji je shvatio da se sa Hrvatima može razgovarati ako im se prizna pravo na državu."
O TOME kako zamišlja podelu Bosne takođe nije želeo detaljnije da priča. Samo je rekao: "Ako Srbi i Hrvati žele da se sporazumeju, ni jedni ni drugi ne bi smeli da insistiraju da celokupna BiH pripadne samo njima."
Dubrovnik je bio jedina sporna tačka "sporazuma Pavelić - Stojadinović". Dok je Stojadinović govorio o Dubrovniku kao činjenici budućnosti, Pavelić je tolerantno najavio mogućnost slobodne odluke (plebiscita), pa čak i samostalni Dubrovnik.
Tek 1960. godine, nekoliko meseci posle Pavelićeve smrti u Madridu, Stojadinovića je u Buenos Ajresu posetio stari poznanik Branko Pešelj, predratni sekretar vođe HSS-a Vlatka Mačeka. Pešelja je, naravno, interesovalo da li je uopšte bio potpisan "Sporazum Pavelić - Stojadinović" o mirnom razlazu Srba i Hrvata i osnivanju njihovih samostalnih država.
- Istina je - odgovorio je Stojadinović. - Ja sam s Pavelićem bio u najboljim političkim i prijateljskim odnosima. Naše su se porodice međusobno posećivale. Na Pavelića sam gledao kao na najsposobnijeg hrvatskog političara i zato sam smatrao umesnim da se sa njim sporazumem.
- Na kakvoj osnovi je bio načinjen vaš sporazum?
- Na vrlo jednostavnoj. Miran razlaz Srba i Hrvata. Svi hrvatski krajevi da se pripoje Hrvatskoj, a svi srpski Srbiji. Kad već ne možemo da budemo članovi jedne državne zajednice, zašto da ne budemo dobre komšije - rekao je dr Milan Stojadinović.
- Nego, priča se - nastavio je Pešelj - da bi granica između Srbije i Hrvatske trebala da bude na Drini?
Stojadinović je planuo:
- Ko vam je to rekao. To su gluposti. O tome nema ni govora. Mi o granicama nismo detaljno razgovarli, već samo o principu.
- Znači - bio je uporan Pešelj - vi BiH smatrate srpskom zemljom?
- Slušajte, Pešelju, ja sam učenik Nikole Pašića i boriću se za ujedinjenje svih srpskih zemalja i krajeva... Valjda ne mislite da sam ja manje dobar Srbin od Pašića.
REVOLUCIJA
KO zna šta bi dalje bilo sa "sporazumom Stojadinović - Pavelić" da nedugo nakon potpisivanja, u Argentini nije buknula revolucija koja je oduvala generala Perona, Pavelićevog prijatelja i pouzdanog zaštitnika. Poglavnik je naprasno zaboravio na "povijesni sporazum" jer je imao preča posla: da spase glavu od Udbe koja mu je već bila za vratom. Nekoliko meseci kasnije uspeo je da pobegne u Španiju kod generala Franka, gde je umro u Madridu 1959. godine. Dr Milan Stojadinović umro je u svojoj kući u Buenos Ajresu 1961.
(Feljton objavljujemo uz dozvolu Večernjih novosti.)
