Pokrovitelj
Film
Knjige o 27. martu
Rehabilitacija
Sahrana na Oplencu
Godišnjica
Saznajte više...
- "Istina o 27. martu" u Titelu (4. jul 2011.)
- Promocija knjige u vršačkoj Gradskoj biblioteci (18. mart 2010.)
- Princeza na FPN (Gostovanje princeze Jelisavete i autora knjige na Fakultetu političkih nauka u Beogradu)
Istina o 27. martu: Prikaz knjige (Kišobran, april 2008.)
ISTINA O 27. MARTU
Polemika o knjizi u dnevnom listu Politika
Istorija, a ne politika
22. april 2008.
O prof. dr Branku Petranoviću, sa poštovanjem (povodom teksta „Čekajući sledbenike", „Politika"15. aprila)
Profesor dr Branko Petranović (1927-1994) objavio je 32 knjige (posebna izdanja) u 38 tomova, 16 brošura (posebna izdanja), 314 naučnih radova u zbornicima radova i naučnim časopisima, 261 prilog u novinama i 259 prikaza u naučnim časopisima. Uredio je 23 posebna izdanja i bio autor dve dokumentarne televizijske serije o istoriji Jugoslavije. Istoričar je čijem su delu, za života, strani i domaći istoričari posvetili 296 priloga. Iz njegove rukopisne zaostavštine do danas je objavljeno još šest knjiga (jedna je štampana u SAD ) i desetak naučnih radova. Zahvaljujući nesebično pruženom znanju, korisnim savetima, sugestijama, iskrenoj dobroj volji i podršci u četvrt veka dugom pedagoškom radu, kod prof. Petranovića diplomiralo je oko 90 studenata, zvanje magistra steklo 28 postdiplomaca, a stepen doktora nauka 19 kandidata. U pitanju je cela „armija" istoričara koju je učio istoriju, usmeravao i stručno oblikovao ne sputavajući, već naprotiv, podstičući njenu duhovnu nezavisnost i naučnu samostalnost.
Prvi i jedini među srpskim i jugoslovenskim istoričarima, u širokim potezima sa zastajanjem na mikroplanu, prof. dr Branko Petranović je proučavao razdoblje 20. veka - EPOHU prepunu protivurečja, lavirinata, zapleta, lomova, odsustva kontinuiteta i PROSTOR ispunjen iracionalizmom, netolerancijom, provincijalizmom, ekonomskim, kulturnim, verskim, civilizacijskim neravnomernostima. Zalaganjem za kritičko promišljanje prošlosti suprotstavljao se njenoj fanatizaciji, fatalizaciji, apriorističkim shvatanjima, monumentalnim projekcijama i tabuima, zalažući se za razumevanje istorijskih alternativa. Kritika istorije kao toka za njega je bila legitimni način odbacivanja „sistema vrednosti" zasnovanih na zabludama jednog vremena. Smatrao je da opterećenja istorijom mogu biti tragična za male narode i isticao da istorijska nauka nije socijalna prognostika. Protivio se svakom pokušaju „da se preko istorije vodi politika". Metaforično je govorio da jedna revolucija treba da doživi poraz da bi se sveobuhvatno izučavala i u potpunosti sagledala. Ukazivao je na teškoće pronicanja u suštinu dubinskih procesa koji se odigravaju u bazi društva (nacionalne ideologije, završeni i nezavršeni istorijski procesi, civilizacijski problemi, agrarni, ekonomski, politički i kulturni fenomeni). Kao retko ko među istoričarima 20. veka nastojao je da stalno proširuje tematske krugove svojih interesovanja, insistirao na otvaranju novih istraživačkih pitanja, nudio odgovore i rešenja, svestan njihove ograničenosti početnom fazom razvoja savremene istorije i vlastitim granicama saznanja. U svojim poslednjim knjigama prof. Petranović je upozoravao da epohalne promene koje su zahvatile svet i opšta kriza jugoslovenskog društva zahtevaju da istoričari preispitaju metode svoje struke i svoje, do juče, „najpreciznije" i „najpouzdanije" odgovore, događaje, ličnosti, pokrete, ideologije, nacionalne koncepcije, smisao žrtava. Zahteve za nova saznanja i sve proživljeno u vremenu u kome je, pred očima savremenika, iščezla jedna epoha, smatrao je izazovom za svakog istoričara savremene istorije, na koji treba odgovoriti temeljnim istraživanjima i uz doslednu primenu metoda struke. Suština „bivše literature" za prof. Petranovića nije bila u njenoj ideološkoj boji, jer, kako je pisao, „ona nije ni mogla nastati van vladajućih ideja - već u tome - da li su i koliko istoričari u postojećim uslovima uspevali da uoče neke nove fenomene, priđu im na drugi način, kritički, svestrano, savesnom faktografskom rekonstrukcijom".
Delimo stručna ubeđenja prof. dr Branka Petranovića. Otuda, sa punom odgovornošću, ističemo da je krajnje vreme da istorijsku svest sadašnjih i budućih generacija, mimo dnevnopolitičkih tumačenja i ostrašćenih revizionističkih udara koji stižu iz sfere politike, nastojeći da na senzacionalistički način izvrše „obrt" istoriografske perspektive, počne da oblikuje znanje o prošlosti.
U civilizacijskom krugu kome pripadamo, istinu o prošlosti, mimo zvaničnih partijskih stavova, skupštinskih odluka, presuda tribunala, mišljenja političkih lidera i tekstova nastalih iz pera za prošlost zainteresovanih amatera, prevashodno saznaju i saopštavaju profesionalni istoričari - naučnici. To nije ekskluzivno pravo jedne profesije već rezultat rada koji poštuje naučni metod i kritičko mišljenje. Naučno znanje koje društvo na takav način stiče o sebi otuda nikada nije rezultat rada jednog naučnika niti plod jednog trenutka, već posledica dugoročnog „vrenja svesti" više generacija istoričara koji delaju u jednoj kulturi. Ipak, savremena istorija Jugoslavije stekla je naučnu legitimnost zahvaljujući nepresušnoj energiji, strastvenim istraživanjima, istrajnom radu, obaveštenosti, poznavanjem teorije i filozofije istorije, analizi izvora i literature na više stranih jezika i ogromnom znanju koje je posedovao profesor Branko Petranović.
Istraživački rezultati dr Branka Petranovića, znači, mogu se i moraju kritički vrednovati, nadopunjavati i prevazilaziti. Da je živ i on bi to svakodnevno činio „razgrtanjem svih slojeva složenog istorijskog procesa". Tim pre jer nije bio istoričar kome je lični doživljaj prošlosti dogmatski okivao um. Izazovi istraživanja savremene istorije za njega su bili neuporedivo jači od skepse saznanja da istoričar neminovno gubi „trku" sa savremenom istorijom. Ali, da bi se vršila kritika postojećeg, neophodno je videti i pročitati sve ono na čemu se temelje sudovi do kojih je Branko Petranović u svojim istraživanjima došao. Bez takvog intelektualnog napora svako osporavanje autora i njegovog dela sasvim je bespredmetno i „već viđeno". Doživljavamo ga ne samo kao stvar lošeg ukusa, stručne nekompetentnosti i recidiv prošlosti već, pre svega, kao posledicu ostrašćenog i politikom motivisanog „revizionističkog pogleda" na prošlost koji, mimo istraživanja i potrage za znanjem, izriče „istine", vrši ideološku „rehabilitaciju", sprovodi nedopušteno uprošćavanje, insistira na senzacionalizmu, nameće novu mitologiju. Postoje stvari koje se nikada ne rade. Posebno ne u nauci i kulturi.
Šef Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Đorđe Stanković
Profesor na Katedri za istoriju
Ljubodrag Dimić
Docent na Katedri za istoriju
Mira Radojević
(Politika On-line)
