Pokrovitelj


Film


Knjige o 27. martu


Ostale knjige...

Rehabilitacija


Sahrana na Oplencu


Godišnjica


Saznajte više...


- "Istina o 27. martu" u Titelu (4. jul 2011.)

- Promocija knjige u vršačkoj Gradskoj biblioteci (18. mart 2010.)

- Princeza na FPN (Gostovanje princeze Jelisavete i autora knjige na Fakultetu političkih nauka u Beogradu)

Istina o 27. martu: Prikaz knjige (Kišobran, april 2008.)

Istorijski izvori - Štampani izvori - Istina o 27. martu - Polemika I

ISTINA O 27. MARTU

Polemika o knjizi u dnevnom listu Politika

Knez Pavle i istina o 27. martu

27. mart 2008.

Mi se i danas, ko zna po koji put, nalazimo na sličnoj istorijskoj prekretnici

Prošlo je 18 godina od kada je, zahvaljujući gotovo mitskoj odanosti princeze Jelisavete Karađorđević svome ocu knezu Pavlu, www.scontoorologi.com počela da se skida gvozdena zavesa kojom je oko pola veka bila okovana istina o 27. martu 1941. Njenom zaslugom u Beograd je prošle godine prebačeno oko 12.000 do sada uglavnom nepoznatih dokumenata, koje je knez Pavle zaveštao Kolumbija univerzitetu u Njujorku, pod uslovom da ih niko iz bivše Jugoslavije ne može koristiti dok su komunisti na vlasti. Knez Pavle je znao da bi komunistički istoričari iskoristili sav prljavi emigrantski veš i još više kompromitovali građanske snage u emigraciji, a time i u zemlji.

Istoričar Miodrag Janković i novinar Veljko Lalić napravili su odličnu analizu dokumenata i krajem prošle godine objavili knjigu „Istina o 27. martu”, u rekordnom tiražu, 30.000 primeraka, a ovih dana je izašlo iz štampe i drugo izdanje. U ovom do sada najtemeljnijem istraživanju dokumenata u vezi sa 27. martom na najpotpuniji i najargumentovaniji način se pokazuje kako je grupa neodgovornih političara, stranih plaćenika i bolesno ambicioznih vojnika žrtvovala svoju zemlju i svoj narod interesima velikih sila. U ovom odličnom publicističkom delu, koji se čita poput trilera, takođe, može se naći najbolji odgovor na pitanje kako je Josip Broz i pored nepremostivih teškoća uspeo da i na istoku i na zapadu obezbedi međunarodno priznanje i otarasi se političkih konkurenata iz građanskih partija, odnosno koliko mu je u tome pomogla duboko razjedinjena i posvađana srpska i jugoslovenska emigracija.

Sve činjenice o 27. martu, o srpskim političarima, sitnim intereždžijama, koji zbog svog šićara i zloćudnog narcizma podstiču i raspaljuju sve što je iracionalno i suicidno u srpskom narodu, neće nam, međutim, ništa pomoći ako su na nivou istorijskih rasprava, bez sagledavanja koliko je sve to aktuelno danas. Jer mi se i danas, ko zna po koji put, nalazimo na sličnoj istorijskoj prekretnici. Kao i marta 1941. i danas se postavlja pitanje hoćemo li u borbi vodećih sila za prevlast u svetu biti poprište njihovog sukoba ili ćemo svoje interese nametnuti velikima na način na koji će oni objektivno uvažavati.

Istorija nas uči da Srbija uglavnom nikada nije bila do kraja definisana kao interesna sfera ni Zapada ni Istoka, za razliku od Bugarske ili Rumunije koje su se veoma brzo sklanjale pod skute jedne od velikih sila i time otklanjale svaku mogućnost da se preko leđa rumunskog ili bugarskog naroda rešavaju svetski problemi. Na primer, Trojecarskim sporazumom Srbija je postala zajednička interesna sfera Nemačke, Austrije i Rusije, dok su susedne zemlje i narodi bili pod protektoratom jedne od velikih sila. Zbog toga je njima i u proteklom prekomponovanju Evrope bilo lakše da se opredele. To je naš usud i jedna od istorijskih determinanti naše spoljne politike, koja se mora uvažavati.

Ali u međunarodnim odnosima postoje i faze kada za državnike jednostavno nema izbora, kad ne može da se vodi izbalansirana politika. To je znao knez Pavle i bez obzira na svoja filozofska, politička i lična uverenja i rodbinske veze učinio je ono što je u tom trenutku bilo istorijski nužno, manje zlo za srpski narod, kao i druge jugoslovenske narode, odnosno građane Jugoslavije. Izabrao je od Hitlera ponuđenu neutralnost.

Bivši ambasador Amerike u Beogradu Voren Cimerman je na vreme upozorio predsednika Srbije Slobodana Miloševića da u novim međunarodnim okolnostima, posle pada Berlinskog zida, Srbija ne može više da računa na poziciju koju je imala u bipolarnom svetu, odnosno da mora naći svoj novi put. U tom istorijskom trenutku, kao i 1941., postojao je samo jedan put, koji su videli svi političari iz bivše SFRJ osim Slobodana Miloševića i njegovih crnogorskih vazala. Epilog je poznat. On se nije čak priklonio zvaničnoj Rusiji, ma kakva da je ona bila tada, već gubitničkoj ruskoj opoziciji. Zarad porodičnih i partijskih interesa izabrao je najgori put za građane Srbije, pa i za njega lično.

Dok god nas vode neodgovorni političari i njihovu politiku prevashodno determinišu partijski interesi, dok se zarad tih ličnih i partijskih interesa u narodu raspaljuje kolektivno ludilo, velike sile to logično koriste i uz pomoć svojih agenata, novca i korisnih budala usmeravaju političke procese. To smo sve videli tokom devedesetih. U studiji o knezu Pavlu, Janković i Lalić dokumentovano pokazuju kako su to početkom četrdesetih radili Englezi i Rusi, svako iz svojih interesa. Čerčil je rekao: „Srbija je opet našla svoju dušu”. Mustafa Golubić i Božin Simić, bivši crnorukci, koji su izabrali da služe interesima Sovjetskog Saveza, podstiču kolektivno ludilo s druge strane, jer Rusi kupuju vreme za rat sa Hitlerom. Posvađani Srbi su izabrali grob, umesto privremene neutralnosti u velikom svetskom sukobu.

Kao što je vidljivo, u podjarmljivanju Srbije nekada su bili uspešniji Englezi, a nekada Rusi ili neki drugi. Rezultati su za nas uglavnom isti. Naši državni interesi su logično pomerani u drugi plan, a u prvom planu su bili interesi velike sile.
Ako to ne vidimo, istina o 27. martu ostaće značajna samo kao naučna i istorijska činjenica i kao naša obaveza da se politički i istorijski rehabilituje jedan od Karađorđevića.

Zbog toga knez Pavle zauzima posebno mesto u našoj novijoj istoriji.

Jedan institut čiji karakter bi pre svega određivalo ime i delo kneza Pavla i koji ne bi bio sputan obavezama prema inostranim finansijerima mogao bi da nam da odgovore na mnoga akutna pitanja naše spoljne politike. „Institut za realpolitiku – knez Pavle”, pored toga, trebalo bi da istražuje šta će se u svetu događati za deset, dvadeset i pedeset godina, odnosno kako da te promene dočekamo pripremljeniji.

novinar
Ilija Rapajić

(Politika On-line)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.