Knez Pavle - Biografija - Knez Arsen Karađorđević

Karađorđević Arsen, knez, general

(Temišvar, 16/4 april 1859 – 19. 10 1938. Pariz)


Knez Arsen Karađorđević

Rođen u izgnanstvu kao deseto dete kneza Aleksandra i kneginje Perside, mlađi brat kralja Petra I Oslobodioca, unuk vožda Karađorđa i praunuk kneza Alekse Nenadovića.

Osnovno i srednje obrazovanje dobio je u Parizu, u liceju Luji le Gran, visoko vojničko obrazovanje u Petrogradu, u Konstantinskoj oficirskoj akademiji.

Za ruskog konjičkog potporučnika proizveden je 1877. Od 1883, do 1885. bio je oficir francuske vojne ekspedicije u Tonkin gde je učestvovao u mnogim borbama i bio ranjavan. Iskazao je prava čuda od junaštva o čemu je pisala tadašnja francuska štampa. Četiri godine je proveo u Petrogradu, u garnizonu (1885-1889) a onda, u Alžiru, 1889. stupa u Legiju stranaca. U borbama se istakao besprimernim junaštvom i bravuroznim komandovanjem.

U Kijevu, 1. maja 1892. uzeo je sebi za ženu Auroru Pavlovnu Demidov kneginju San-Donato. Ona je bila kći kijevskog guvernera Pavla Pavloviča Demidova i Jelene Petrovne, princeze Trubeckoj. Rodio mu se sin jedinac Pavle, 27/15 aprila 1893. Ovaj brak je raskinut 1896. Dogovorno, iste godine svog sina su poverili knezu Petru, koji je, posle smrti svoje žene Zorke i sina Andrije, sa troje rolex replica dece živeo u Ženevi. Za izdržavanje i školovanje svoga sina Pavla redovno je isplaćivao starijem bratu novčane iznose.

Na molbu kralja Petra I caru Nikoli II, ruskim carskim Ukazom Arsen i Pavle bivaju otpušteni iz ruskog podanstva, da bi 26. aprila 1904. Ukazom srpskog kralja bili primljeni u podanstvo srpsko. U rusko-japanskom ratu 1905. kao pukovnik komanduje konjičkim kozačkim pukom u sastavu armije generala Reneklipra. U boju kod Mukdena iskazao neobično veliku hrabrost i bio odlikovan najvišim ruskim carskim odlikovanjem – zlatnom sabljom. Tom prilikom unapređen je u čin generala, načelnika kavalerijske divizije.

Kralj Petar I ga je, 30. 08 1909. uvrstio u «Porodični Pravilnik srpskog kraljevskog Doma» a isti pravilnik je postao punovažan 22. februara 1911. potpisom predsednika ministarskog Saveta Nikole Pašića.

U maju mesecu 1911. pristupio organizaciji «Ujedinjenje ili smrt» poznatijoj kao «Crna ruka» i na prvom skupu izjavio da to čini «radi odbrane i ujedinjenja ugroženog srpstva».

U Prvom i Drugom balkanskom ratu učestvovao kao komandant konjičke divizije i borio se u bitkama kod Kumanova, Bregalnice i Bitolja. Njegovi saborci kasnije su pričali o čudesnom junaštvu i veštini komandovanja koju je ispoljio tokom gonjenja Džavid-pašinih odreda kroz Albaniju. Posebno je zapamćena njegova uloga u borbama na položajima oko reke Bregalnice koji su bili nazvani «bestrašinski»; tu je iznenadnim i silovitim naletom svoje konjice pomogao pešadiji pa je odmah bio slomljen otpor bugarske vojske i dobijen rat. Postao je omiljen kod vojnika jer je, pored ostalog, uvek boravio na prvoj liniji fronta.

Njegova velika popularnost učinila je da ga regent Aleksandar, pokazujući svoju samovolju, omrzne i od kralja Petra I zatraži da mu naredi da ode iz Srbije. Razočaran odlazi u Rusiju. U borbama koje su Rusi vodili na Zapadnom frontu učestvuje kao general Carske garde. Proslavio se u bitkama kod Rige i Varšave. Posle oktobarskog Prevrata Lenjinovih boljševika zajedno sa mnogim drugim plemićima biva uhapšen i izveden pred tzv. sovjetski sud građana i vojnika. Optužnicu je saslušao kako priliči jednom heroju. Revolucionari se nisu usudili da ubiju slavnog srpskog generala i on je posle oslobađajuće «presude» zauvek napustio Rusiju i ostatak života proveo u Francuskoj.

U Beogradu je poslednji put viđen na sprovodu kralja Aleksandra.

U toku svog burnog života učestvovao je u devet ratova i imao četrnaest dvoboja. Od svih oficira u našoj istoriji imao je najveći broj odlikovanja.

Rođen u izgnanstvu upokojio se u izgnanstvu, 19. oktobra 1938. u Parizu. Njegov sin, tada prvi namesnik, uz najviše državne i vojne počasti sahranio ga je u kripti crkve Sv. Đorđa na Oplencu.

Dr Miodrag Janković

Literatura:
Nil Balfur i Seli Mekej: Knez Pavle Karađorđević – jedna zakasnela biografija, Litera, Beograd 1990.
Miodrag Janković: Knez Pavle – od lepote do istine, Veduta, Beograd 2004.
Dejvid Mekenzi: Crna ruka, London, 1991.
Veliki rat Srbije za slobodu i Ujedinjenje, Glavni Đeneralštab, Beograd, 1924.
Lični arhiv kneginje Jelisavete Karađorđević
Arhiv kneza Pavla, Kolumbija Univerzitet, SAD.

Odlikovanja kneza Arsena Karađorđevića

Prema zvaničnim podacima Vojnog muzeja u Beogradu, u toj instituciji čuvaju se sledeća odlikovanja kneza Arsena Karađorđevića:

MEDALJA ZA RUSKO-JAPANSKI RAT 1904-1905, ruska
Na aversu je simbol svevidećeg oka, a ispod godine
1904-1905 Na reversu tekst: ДА ВОЗНЕСЕТЪ ВАСЪ ГОСПОДЪ ВЪ СВОЕ ВРЕМЯ. Prečnik 27.8mm. Srebro. Inv. br. 12468.
ZLATNA MEDALJA ZA HRABROST "MILOŠ OBILIĆ", 1913.
Prva varijanta iz 1913. godine. Rad Huguenin frères. Na aversu je poprsje Miloša Obilića i natpis: MILOŠ OBILIĆ. Na reversu je krst s dva ukrštena mača i lovorov venac u kome je ispisana deviza odlikovanja: ZA HRABROST. Ispod je signatura: Huguenin. Prečnik 36mm. Pozlaćena bronza. Traka crvena. Inv. br. 8837.
ORDEN KARAĐORĐEVE ZVEZDE IV STEPENA
Iz perioda 1904-1914. Rad bečke medaljerske radionice G.A.Scheid. Dim. 65x40mm. Traka crvena s belim ivičnim prugama. V. kat. br. 218. Inv. br. 6406.
SPOMENICA ALEKSANDRA III, ruska
Na aversu, u plitkoj plastici je profil cara Aleksandra III, s desne strane je natpis: ИМП. АЛЕКСАНДАРЪ III, a s leve grančica. Na reversu, po sredini su godine:
1881-1894 sa krunom iznad i ruskim krstom ispod. Prečnik 28mm. Srebro. Traka crvena. Inv. br. 6626.

Izvor: Darovi Vojnom muzeju - Katalog izložbe. Beograd. 1990. str 99.

Posle smrti kneza Arsena 1938. godine, njegov sin - knez Pavle - predao je na čuvanje Vojnom muzeju sva odličja i dokumenta vezana za vojničku karijeru kneza Arsena Karađorđevića, najodlikovanijeg srpskog oficira svih vremena. Posle II Svetskog rata, iz Vojnog muzeja su nestala gotovo sva njegova odlikovanja i sve što se, prema zvaničnoj evidenciji Muzeja, danas tamo čuva - jeste ono što upravo objavljujemo.

Pismo kneza Arsena Njenom Carskom Veličanstvu Mariji Fjodorovnoj, udovici ruskog cara Aleksandra III

Ovo je pismo NJKV Kneza Arsena Karađorđevića s kraja 1908. godine. Upućeno je udovici ruskog cara Aleksandra III, majci poslednjeg ruskog cara Nikolaja II, Njenom Carskom Veličanstvu Mariji Fjodorovnoj.

Kopija ovog autografa stigla je u Beograd 31. avgusta 2011. na adresu Kneginje Jelisavete. Ljubazno propratno pismo potpisao je tadašnji ambasador Ruske Federacije njegova ekselencija Aleksandar Konuzin, obavestivši Kneginju da je pismo pronađeno u Državnom arhivu Ruske Federacije.

Knez Arsen je pisao na francuskom i sad je pismo prevedeno i prvi put se objavljuje.

Pariz, 17/30. decembar 1908.

Gospođo,

Obraćam se Vašem Carskom Veličanstvu kao mome Suverenu i kao pokrovitelju bivše regimente u kojoj sam imao čast da služim, nadajući se da ću kod Nje naći dobronamernu zaštitu.

Posle 42 godine egzila, budući pozvan kod prestola moga brata, ja sam, kajući se, morao da napustim službu otadžbini koja me je usvojila i koja je bila tako izdašano gostoprimna.

Pošto sam strpljivo čekao ostvarenje obećanja koja su mi bila data, kako će mi se u mojoj zemlji dodeliti status dostojan moga ranga, danas, ja sam primoran da se suočim sa tužnom očiglednošću da ne samo da ništa nije bilo pokušano u moju korist, već šta više, ja znam da ništa ne mogu da očekujem nikada.

Pravo, za koje sam mislio da mi pripada, da zauzmem mesto u srpskoj vojsci, pošto sam imao neopisivu čast da služim u Rusiji, dobra koja su bila konfiskovana mojoj časti, svi drugi razlozi koji, kako mi izgleda, meni čine nažao što je nemoguće opovrgnuti, a što ničim nisam zaslužio, treba da budu uzeti u razmatranje.

Dalje...

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.