Feljton o knezu Pavlu Karađorđeviću
11. deo
Pala presuda vlasti
PIŠE: Miodrag Janković
Engleska kolonija Kenija. Obala divljeg jezera Naivaša.
 Entoni Idn sa svojim psom na naslovnici časopisa "Life" |
Kneza Pavla su sa celom porodicom doveli u divljinu. Kuća je zapuštena, skoro da ju je osvojila džungla. Jezero je puno nilskih konja. Najrobi je daleko, ali zato su engleski stražari tu da paze na kažnjenike. Samo je bolestan um mogao da smisli ovakvu kaznu za srpskog Kneza.
Zna se da je Entoni Idn još iz vremena studija gajio tihu mržnju prema knezu Pavlu, ali da je taj Britanac, osim izrugivanja na račun kneza, mogao da smisli takvu podlost, kaznu, i to za čitavu porodicu, teško je i danas shvatljivo. Kasnije je Idn postao veliki prijatelj Josipa Broza i letovao na Brionima. Samo se srodni umovi privlače.
|
Postoje izvesna svedočanstva o boravku kneza Pavla i njegove porodice u Keniji. Dosta toga je knez ispričao i Nilu Balfuru. Ipak, kako je on sve preživeo i danas je za neverovati. U Londonu je, prema svedočenju Miloša Crnjanskog, knez bio glavna tema za pučiste koji su se zavaravali da imaju slobodu delanja. Slobodan Jovanović je prednjačio smišljajući pakosti na račun kneza. Crnjanski veli, da je Jovanović mrzeo kneza Pavla upravo onako kako mrze usedelice. Pričalo se da je knez Pavle pao u tešku depresiju i da ne brije bradu, a Slobodan Jovanović se izmotavao govoreći da to nije tačno, već da se knez zabavlja. "Lovi lavove sa guvernerom. U Najrobiju!" I kikotao se Jovanović i pučisti su se smejali.
Prvo svoje pismo knez je uputio Džordžu, vojvodi od Kenta, svome pašenogu, Između njih dvojice postojalo je iskreno i duboko prijateljstvo. U tome pismu su ove reči kneza Pavla:
"Zašto su morali da nas proteraju u ovu pustinju, gde nema ni crkve, ni apotekara, zubara, frizera?" I napokon, rečenica iz koje se vidi koliko je knez patio:
"Ti koji me poznaješ, shvatićeš šta za mene znači to što me smatraju neprijateljem Engleske."
 Beli dvor: Vojvoda i Vojvotkinja od Kenta s knezom Pavlom |
A onda je došla najgora od svih vesti: vojvoda od Kenta je izgubio život u avionskoj nesreći iznad Škotske, 25. avgusta 1942. Govorilo se da je išao na sastanak sa Rudolfom Hesom koji je zagovarao separatni mir sa Britanijom, a nešto kasnije pojavile su se verzije da su ga ubili agenti SOE po naređenju Čerčila. U svakom slučaju istina se još ne zna, a zna se da je knez Pavle iskreno ožalio svog prijatelja. Kneginji Olgi je uspelo da dobije dozvolu da ode u London kako bi se našla pored svoje sestre Marine, vojvodine udovice, koja tek što je rodila jedno muško dete.
Kneginja Olga se posle šest meseci vratila u Keniju i zapisala u svoj dnevnik da je "Pavle bio u užasnom stanju".
Ipak, 11. juna 1943. iz Londona je stiglo odobrenje da napuste Keniju. Novo odredište: Johanesburg u Južnoj Africi.
Po završetku rata za kneza Pavla nastaju nove brige. Engleska štampa ga još uvek naziva "kvislingom" i zahteva da mu bude suđeno u Nirbergu (1946. godine.). I Broz šalje svog izaslanika u Nirberg da traži od suda izručenje kneza Pavla. Sud je odbio taj zahtev. Knez Pavle tada nije znao da je u Beogradu proglašen za "ratnog zločinca" od strane Državne komisije (17. septembra 1945.). Ipak, ostaje da se primeti da je akcija engleske štampe i Josipa Broza bila simultana.
U martu su engleski kralj i kraljica učinili posetu Južnoj Africi. Kraljica je uputila ljubazno pismo kneginji Olgi i oni su se videli i mogli o svemu da se ispričaju. Krajem 1947. godine, knez Pavle dobio odobrenje da može da se vrati u Evropu. Prvo je stanovao u Montreju na Ženevskom jezeru i mogao je ponovo da se sretne sa svojim prijateljem Bernardom Berensonom.
Uz pomoć Dragiše Cvetkovića, koji je već živeo u Parizu, knezu je uspelo da dobije boravak u Francuskoj. Kupio je neveliku kuću u ulici Šefer (nedaleko od Trokadera) i u njoj živeo do smrti.
Dragiša Cvetković ga je o svemu redovno obaveštavao o čemu svedoči obimna prepiska koja se nalazi u Arhivu kneza Pavla (svoj lični arhiv knez je zaveštao Univerzitetu Kolumbija u SAD. Zaslugom kneginje Jelisavete, ta zaostavština je sad dostupna istraživačima u Arhivu Jugoslavije u Beogradu).
A onda, još jedna, možda najveća tuga je snašla kneza Pavla i kneginju Olgu. 12. aprila 1954. njihov voljeni sin Nikola je izgubio život u Engleskoj. Nesrećni slučaj. Automobil kojim je on upravljao, izleteo je iz krivine i prevrnuo se. Tu se našla jedna bara, dovoljno duboka da se onesvešćeni vozač u njoj udavi.
Nil Balfur je zapisao: "Porodica se od ovoga nikada nije oporavila. Bez Nikija, koji je tako dobro razumevao svog oca, veze između roditelja i dece nikad više nisu bile kao pre." Mesecima posle njegove sahrane knez Pavle je napisao Berensonu: "Sezona je u punom jeku, kažu, ali mi ne viđamo nikoga i više nam nije do toga. Ima stvari od kojih se čovek nikada ne oporavi, pa nastavlja da živi mehanički, jer mora da živi, ali nema više ni svrhe ni želja."
Lični knežev arhiv danas nam daje jasnu sliku kako je živeo posle ove tragedije. Bio je dobro obavešten o tome šta rade preživeli pučisti, šta pišu i objavljuju o 27. martu 1941. godine. Knez je imao živu prepisku sa dr Jakobom B. Hoptnerom koji je napisao značajnu za nas knjigu "Jugoslavija u krizi 1934-1941." U prevodu dr Časlava Nikitovića, ova knjiga je objavljena kod nas 1964. godine. U njoj je, sa odobrenjem kneza Pavla, prvi put korišćena njegova lična arhiva.
Ovaj veliki i blagorodni srpski knez ostao je do kraja uspravan. Bio je različit od ljudi ove naše sredine. Bio je veliki usamljenik. Govorio je uvek bez zanošenja, govorio je smireno, ujednačeno. Knez Pavle je bio pre svega naš, srpski vitez, a tek posle i britanski vitez Podvezice.
Knez Pavle je bio grand seigneur, veliki Evropejac, veliki državnik, ali mora ostati zapamćeno da je bio srbocentričan. Beogradu i Srbiji, svojoj otadžbini, ostavio je mnogo: svoju ljubav za lepo, svoj stil, svoj Muzej, i ono što nema cenu - ostavio je primer da mu se divimo. Kad je bilo najteže, on, anglofil bez premca, rekao je NE Britaniji. I sve je žrtvovao: sebe, svoju porodicu, sve materijalno da bi sačuvao svoje Srbe. To je amanet kneza Pavla: Srbija nema cenu. Srbija nas je sve stvorila i njoj sve dugujemo. I razume se, komunisti su jedino njega od svih Karađorđevića, proglasili za ratniog zločinca. Mrzeli su ga i preneli tu svoju mržnju na generacije koje su posle stasavale. Uz pomoć falsifikovane istorije u školskim udžbenicima.
Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Knez Pavle upokojio se 14. septembra 1976. godine u Parizu.
Posle trideset godina, 14. septembra 2006. godine, u Sabornom hramu Svetoga Arhangela Mihaila u Beogradu, služen je pomen knezu Pavlu, kneginji Olgi i Knezu Nikoli. Zajedno sa jedanaest vladika i mitropolitom Jovanom, molitvenik pred Gospodom je bio naš sveti Patrijarh Pavle. U svojoj lepoj besedi episkop australijsko-novozelandski Irinej je rekao: "Prošlo je 65 godina od njegovog izgnanstva. Ispunila se 'punoća vremena' da se veliki izgnanik vrati svojoj Srbiji i da se zemni ostaci Kneza Pavla, Kneginje Olge i Kneževića Nikole vrate u svoju zemlju i sahrane u porodičnoj grobnici, a njegov voljeni muzej da se otvori i da nam bude izvor koji će nas sveukupno voditi od lepote do istine. Amin! Bože daj!"
I sad, evo, 28. novembra 2011. u Beogradu je Viši sud doneo rešenje kojim se "usvaja zahtev za rehabilitaciju Kneza Pavla Karađorđevića iz Beograda, PA SE UTVRĐUJE DA JE NIŠTAVA Odluka Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača F. br. 3572 od 17. 9. 1945. godine, od dana njenog donošenja, kao i da su ništave sve pravne posledice navedene odluke, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a rehabilitovano lice Knez Pavle Karađorđević se smatra neosuđivanim."
Ispunila se pravda. Tročlano veće Višeg suda u Beogradu, sastavljeno od sudije Vesne Dželetović-Cucić, predsednika veća i sudija Anđelke Opačić i Dragomira Gerasimovića - ušlo je u istoriju.
