Feljton o knezu Pavlu Karađorđeviću
10. deo
Prevrat plaćen funtama
PIŠE: Miodrag Janković
Puč je izveden u noći između 26. i 27. marta 1941. godine. Knez Pavle je bio na putu za Brdo kod Kranja. Uhapšen je u Zaprežiću kraj Brežica.
Doveden je u Beograd u Ministarstvo vojske gde je morao da potpiše ostavku. To su učinila i druga dva namesnika i ministar Dvora Milan Antić. Zatim je odveden u Beli dvor i naređeno mu je da se spakuje. U ponoć tog dana morao je napusti zemlju. Celu porodicu su ukrcali u voz na Topčiderskoj stanici i u Grčkoj predali Englezima. Iz Atine su zatim prebačeni u Egipat, a odatle u Kneniju. U britansku internaciju.
 Vinston Čerčil i Entoni Idn |
Iz pisma Hju Daltona, načelnika SOE (Odelenje za specijalne operacije engleska tajne službe) za Jugoslaviju, koje je upućeno iz Beograda 28. marta 1941. Vinstonu Čerčilu predsedniku engleske vlade, saznajemo detalje engleske akcije:
"Od kako sam preuzeo SOE (Special Operation Executive) u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže. Uspeli smo da obrazujemo i rezervni fond od 16 miliona dinara koji bi se koristio u slučaju da uputnice iz Londona ne mogu da budu dostavljene. Mislim da smo dobili dobru protivvrednost za uloženi novac.
Blagodareći ovom novcu naši agenti su bili u mogućnosti da održavaju prijateljske veze sa glavnim Jugoslovenima raspoloženim protiv Sila Osovine (kao što su TUPANJANIN iz Zemljoradničke stranke i TRIFUNOVIĆ iz Narodne odbrane), a naše agencije za tajnu propagandu neprestano su podsticale narodnu želju da se pruži otpor. U stvari, iz trećeg priloga će Vam biti jasno da je puč, u velikoj meri TRIFUNOVIĆEVO delo, a da je stvarnu političku podršku izvan stare Vlade pružila Srpska zemljoradnička stranka – glavni instrument naše politike, koja je (kao i Narodna odbrana) na našem platnom spisku. Ponosim se rezultatima koje, u velikoj meri smatram Tejlorovom zaslugom i zaslugom njegovih glavnih pomagača – poručnicima Mastersonom i Benetom. (...)"
Trifunović o kome je reč u izveštaju engleskog agenta je Ilija Trifunović - Birčanin (Topola, 1877. - Split, 3. februar 1943.). Bio je srpski četnički vojvoda. Četničkom pokretu se pridružio godine 1906. kada je s vojvodom Petkom otišao u Makedoniju, tada pod otomanskom vlašću, te vodio gerilske akcije po Skopskoj Crnoj Gori kao komita, a zatim sa vojvodom Vukom četovao po Kumanovu i tamo ostao do Prvog balkanskog rata. Učestvovao je u oba balkanska rata, kao i u Prvom svetskom ratu. Borio se u odredima vojvode Vuka, a ujesen 1916. godine na Sivoj Steni pogođen je u ruku, koja mu je nakon toga morala biti amputirana. Tada je vojvoda Vuk i poginuo, a Birčanin je dobio zvanje četničkog vojvode.
U periodu između dva rata, vojvoda Birčanin je vršio važne uloge u četničkoj organizaciji. Godine 1929. je postao predsednik "Udruženja srpskih četnika 'Petar Mrkonjić' za kralja i otadžbinu", a od 1932. je predsednik organizacije Srpska Narodna Odbrana (SNO). 1934. je predsednik Udruženja starih četnika.
Evo izveštaja britanskog agenta Mastersona:
 Josip Broz, Vinston Čerčil i Entoni Idn |
U vezi sa izvedenim pučem danas sam dobio sledeće informacije: Radoje KNEŽEVIĆ, profesor iz Beograda, član Izvršnog odbora Demokratske stranke, sa kojim sam, otprilike pre 6 nedelja razgovarao o mogućnosti širenja propagande, izgleda da je razgovarao sa Generalom MIRKOVIĆEM i tom prilikom mu predložio ideju o izvođenju puča. Pošto su tu ideju detaljno proučili dogovorili su se da predlože Generalu SIMOVIĆU da preuzme rukovodeću ulogu u poduhvatu. On je na to pristao. General MIRKOVIĆ i profesor Radoje KNEŽEVIĆ su se tada obratili Generalu ILIĆU. I on je pristao. Radoje KNEŽEVIĆ ima mlađeg brata, Žiku KNEŽEVIĆA sa kojim je razgovarao posle razgovora sa Generalom MIRKOVIĆEM. Žika, major po činu, je tada obavio razgovor sa mnogim kapetanima , majorima i potpukovnicima. Sa izuzetkom dvojice-trojice, svi su prihvatili igru. Tada su predložili Žiki da preuzme komandu nad izvođenjem puča, da razradi plan i podeli uloge. Na zemunskom aerodromu je bilo spremno 300 aviona, a 16 protivavionskih topova i svi tenkovi u Beogradu su bili spremni za akciju. SIMOVIĆ je izdao naređenje u 2 sata ujutru, kada su napustili kasarne na čelu sa Žikom koji je bio na čelu svog konjičkog bataljona.
Odmah su zauzeli Ministarstvo vojske i Predsedništvo vlade. General MIRKOVIĆ, Radoje KNEŽEVIĆ i njihovi pomagači su se u vreme izvođenja ovih operacija nalazili u Zemunu. U 2.30 č stiglo je obaveštenje da su svi vitalni punktovi zauzeti. U Upravi grada zatekli su Upravnika grada kako spava. Probudili su ga i odmah uhapsili.
U 4 č. ujutru Žika je otišao kući kod SIMOVIĆA obavestio ga da je operacija izvedena i odveo ga u Ministarstvo vojske gde su ga čekali General MIRKOVIĆ i Radoje KNEŽEVIĆ. Tri hrvatska ministra su došla u Ministarstvo vojske kada ih je General SIMOVIĆ obavestio da udar nije izvršen protiv njih i da se položaj Hrvata neće menjati.
Prilikom izvođenja puča samo su dve stvari izmakle kontroli. Dve čete, ili dva bataljona je trebalo da opkole dva dvora. Međutim, jedan od majora je u poslednjem momentu otkazao, tako da je samo jedan dvor bio opkoljen.
Drugi je bio problem sa telefonskim vezama. Izgleda da su postojala dva kabla, a da je samo jedan bio presečen. To je otkrio jedan od oficira-zaverenika kada je ušao u DRINČIĆEVU kancelariju. Telefon je zazvonio u trenutku kada je oficir ulazio. Podigao je slušalicu i ustanovio da se na vezi nalazi Komandant žandarmerije koji je pozvao svoga kolegu Upravnika grada da bi ga pitao zašto se tenkovi kreću ulicama. Oficir mu je odgovorio da je to samo mera predostrožnosti i da slobodno nastavi da spava. Znalo se da je u ponoć Ministar vojni PEŠIĆ, igrao bridž. Čim se vratio kući pred njegova vrata je postavljena straža. Probudio ga je oficir-zaverenik u 2.30 ujutru. Izgleda da je ministar imao oblogu oko vrata. Rečeno mu je da se odigrala revolucija, da se na čelu snaga nalazi General SIMOVIĆ i da je on, ministar, uhapšen. PEŠIĆ je tada rekao oficiru da ode i kaže SIMOVIĆU da što se tiče revolucije radi po svome nahođenju pod uslovom da njega ostavi na miru.
Na dan 26. marta 1941. zaverenici su saznali da je Knez napustio Beograd i da je Kralj sam u dvoru i da spava. U 4 sata ujutru General ILIĆ je pozvao Komandanta Ljubljane i rekao mu da je naimenovan za Ministra vojske, da je Knez napustio Beograd i da će voz u kome se nalazi stići u njegovo područje negde oko 6 sati ujutru. Njegova je dužnost da Kneza izvuče iz voza po svaku cenu i da ga vrati u Beograd. Komandant Ljubljane je odgovorio da je razumeo naređenje i da će ga izvršiti.
General SIMOVIĆ je podneo listu sa imenima ličnosti koje namerava da pozove u Vladu. Na listi su bili, uglavnom, generali i neki mlađi civili. Zatražen je savet od KNEŽEVIĆA koji je odgovorio da ovo pitanje može da se reši na dva načina: ili da u vladu uđu samo vojnici, ili samo civili. Njegov je savet bio da u vladu uđu predstavnici svih političkih stranaka. General SIMOVIĆ se na kraju s tim složio, pocepao svoju listu i zamolio KNEŽEVIĆA da sastavi listu koja bi obezbedila saradnju svih političkih stranaka.
