I vaistinu svanula je zora nad zemljom našom rađajući sa sobom sunce pravde i slobode! Novi dan nad prastarim podnebljem u kome je istina ponovo zablistala da bi se razneto sakupilo i vratilo u slavi!

Dobro nam došao stradalni Kneže! Blagočestivi i veliki Kneže srpski! Verni Kneže namesniče! Časni sine dičnih junaka i slavni potomče Kraljevskog doma Karađorđevića!

Kneginjo Olga, mila kćerko grčkog i danskog Kraljevskog doma i velikog ruskog Carskog doma Romanova, dobro došla pored svog voljenog supruga i našeg Kneza, da bi nas ponovo ozarila blagodatnošću svoje lepote!

Dobro ste nam došli, zajedno sa vašim ljubljenim sinom, Kneževićem Nikolom, u vašoj i našoj Srbiji, u napaćenoj zemlji, koja je i sama trpela nepravdu vašeg strahovitog izgnanstva, te danas i sama vaskrsava iz mrtvoga sna, otvarajući vama majčinske grudi svoje zemlje da počivate u zasluženom miru sa vašim slavnim precima, u svetlosti Onoga koji je pobedio smrt!

VAŠE PREOSVEŠTENSTVO,
VAŠA KRALJEVSKA VISOČANSTVA,
VAŠE PREVASHODSTVO GOSPODINE PREDSEDNIČE SRBIJE,
VAŠE EKSELENCIJE DAME I GOSPODO MINISTRI,
VISOKOUZVIŠENI ČLANOVI VLADE SRBIJE,
VISOKOUVAŽENI PREDSTAVNICI DIPLOMATSKOG KORA,
UVAŽENI GOSPODINE GRADONAČELINIČE TOPOLE,
VISOKOPREPODOBNI I VISOKOPREČASNI OCI,
POŠTOVANE DAME I GOSPODO –
U HRISTU RASPETOM I VASKRSLOM, BRAĆO I SESTRE SVI!

U ovoj istorijskoj zadužbini porodice Doma Karađorđevića, u hramu Svetoga Velikomučenika Georgija okupili smo se danas, da bismo sahranili izvrsnog čoveka slova i slovesnosti, čoveka lepote i umetnosti, čoveka kulture i istinskog renesansnog gospodina, našeg velikog državnika, Kneza Pavla Karađorđevića. Zajedno sa našim arhijerejima, sveštenoslužiteljima i vernicima naše Svete crkve, zajedno sa njegovom porodicom i predstavnicima ostalih kraljevskih porodica, zajendo sa našom Vladom i predstavnicima ostalih Vlada, zajedno sa svima vama koji ljubite rod svoj i poštujete uspomenu na Kneza Pavla! Danas, pomolili smo se Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu, koji je Život i Vaskrsenje, za njegovu plemenitu dušu i za dušu njegove supruge Kneginje Olge i sina im Kneza Nikole.

Knez Pavle, praunuk slavnog srpskog Vožda, bio je po svemu nesvakidašnja pojava u našoj sredini. Rođen od oca Kneza Arsena Karađorđevića i majke Kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato u Sankt Peterburgu, u carskoj Rusiji. Preko nje je vodio poreklo od slavne plemićke porodice Trubeckoj a ruski prinčevi Trubeckoj vode poreklo od Rurika, zatim od mađarskog Kralja Bele II Slepog i srpskog Velikog Župana Uroša Belog iz XII. veka. Imao je deset godina kada je prvi put video Srbiju, a jedanaesta mu beše kada je ostao siroče, bez majke. Odgajio ga je njegov stric, Kralj Petar I Oslobodilac, i gle po pravdi Božjoj pored njegvog sarkofaga beše dočekan u slavi, koju je zaslužio da počiva u miru pod svodovima kraljevske zadužbine.

U Beogradu je mladi Knez završio gimnaziju, a zatim je, po sopstvenoj želji, otišao u Englesku, da na Oksfordu studira istoriju i književnost. O njemu se govorilo da je, zaista, bio – iznad maštanja subjektivnih idealista – savršen, idealan i uzoriti Srbin, upravo aristokrata posvećen lepoti. A lepota je okvir i neumitna kob idealnog vladara, pošto je živa spona, ta naša nit, koju imamo sa večnošću; jer, lepota je sadašnjost, nikad juče niti sutra. I po rečima Isidore Sekulić: “Kob lepote . . . predstavlja suštinski izraz bića. . .” A u traganju za izgubljenom lepotom u pojmovniku Srpstva – rukovetima, stoji najviši izraz lepote u tragičnom. Jer samo onaj koji je iskusio lepotu u tragičnom, koji ne izdvaja iz vere njenu snagu i strast i ne pretvara je u prostu fasadu, prihvatljivu samo mudracima ovoga sveta, samo on poseduje pravu plemenitost kojom sprovodi dela istinskog ''viteza vere''.

Prvi svetski rat ga je omeo da odmah završi fakultet, pošto je tokom rata obavio više diplomatskih misija za Kraljevinu Srbiju, a već 1918, posle rata, on uspešno okončava studije na Oksfordu i stiče diplomu Master of Arts. U Londonu upoznaje Princezu Olgu, kćerku Princa Nikole od Grčke i Danske i Velike ruske Kneginje Jelene Vladimirovne Romanov. Mati Princeze Olge je bila kćerka Velikog Kneza Vladimira, drugog sina Imperatora sve Rusije, cara-mučenika Aleksandra II. A o Princezi Olgi se govorilo da je bila najlepša princeza Evrope! Venčali su se u Beogradu, oktobra 1923. godine. Kum mu je bio Vojvoda od Jorka, potonji engleski Kralj Džordž VI. Kneginja Olga mu je podarila troje dece: dva sina – Kneza Aleksandra (1924.) i Kneza Nikolu (1928.-1954.) i kćer – Kneginju Jelisavetu (1936.), čija neizmerna ljubav prema svom ocu je zadužila istoriju istinom!

Budući od rane mladosti veliki ljubitelj lepih umetnosti, posebno slikarstva, Knez Pavle je odmah počeo da radi na osnivanju svog muzeja. I početkom 1929. godine, pored Patrijaršije srpske u Beogradu, u konaku Kneginje Ljubice, počeo je sa radom Muzej savremene umetnosti, izuzetno delo ovog velikog zaljubljenika u lepotu. On i njegovi prijatelji iz Evrope, darivali su, prvu takvu instituciju u Srba, mnogim slikama proslavljenih umetnika. Kralj Aleksandar I ga je 1933. godine imenovao za direktora svih muzeja Kraljevine Jugoslavije.

Već početkom 1935. godine osnovao je Muzej koji je poneo njegovo ime (u današnjoj zgradi Predsedništva Republike). Taj Muzej, najznačajnija institucija ove vrste u novijoj kulturnoj istoriji srpskog naroda, odmah je postao svetski poznat i priznat je i danas – iako ukinut na surov način (od komunističke vlasti odmah po okončanju rata) i trenutno nepostojeći. Spretno ukrstivši umetnost srpske civilizacije sa najboljim što je pružala evropska umetnost ostao je mit, svetla uspomena, ne samo Beograđana, već i svih sofisticiranih evropskih naroda. Sa njim je Knez Pavle ostavio o sebi spomen, kao što su to nekada činili najbolji srpski vladari – Sveti Nemanjići – graditelja crkava-zadužbina, remek dela srpske civilizacije i kulture. Dovoljno je danas samo pogledati njegovu kolekciju slika u Belom dvoru, pa odmah razumeti kakvim je ukusom za lepo on bio obdaren. Daj Bože da se njegov muzej ponovo otvori i da nam bude izvor, koji će nas sveukupno voditi od lepote do istine!

Na čelu države u koju je Srbija uložila sve što je imala, u najburnijem periodu novije evropske istorije, nalazio se princ-mecena lepih umetnosti, istinski plemić koga je Jovan Dučić uporedio sa slavnim firentinskim renesansnim Medičima. A svakako se može uporediti sa dostojevskijevim enigmatičnim hristolikim Knjazom Muškinom, koji kao Onaj Nevini koji je stradao za sve, te svima nama kroz vekove postavlja pitanje mladog nihiliste Ipolita: “Da li je istina, knjaže, da si jednom rekao da će ‘lepota’ spasti svet? . . . Kakva će lepota spasiti svet?” I jedina lepota koja može da spase svet je ona koja se razlikuje od svega što je površno i u kome jedino patnja može objasniti unikatnosti kreativnog genija.

Naprasno se desila ona tragična smrt njegovog brata od strica, viteškog Kralja Aleksandra I u Marseju, 9. oktobra 1934. godine. I Knez Pavle postaje prvi Namesnik mladome nasledniku prestola, Kralju Petru II. Preuzimajući ovu odgovornu dužnost, dao je zakletvu da će očuvati Kraljevinu do punoletstva Petrovog, a ratni vihori su se munjevito sabirali kao crni oblaci iznad gotovo neodržive države.
I, na njegova pleća, odmah se svalila velika odgovornost: očuvanje celovite države, kao i mirenja svih onih antagonizama koji su izbili na površinu stvaranjem nove države. Na unutrašnjem planu imao se suočiti sa raznobojnom politikom i nezadovoljstvima političara, a u spoljnim poslovima sa sve većim slabljenjem saveznika. Duboko svestan svojih odgovornosti, sve napore je ulagao kako bi postigao skoro nemoguću ravnotežu u spoljnom i unutrašnjom životu. Bio je vešt i sposoban diplomata pod najkomplikovanijim okolnostima u kojim su mnogi odbacivali politiku kao umetnosti, mogućeg zarad tobožnjih uzvišenih ciljeva. Zato je i sam u to vreme zapisao: “Moje jedino uporište je umetnost i ona mi nadoknađuje mnoge stvari”.

U nemiru početnih vihora Drugog svetskog rata, na osnovu činjenica i logičkog razmišljanja, uvideo je Knez namesnik da Kraljevina Jugoslavija mora sama, bez ičije pomoći, da uredi svoje odnose sa pretećim svetskim silama. Knez Pavle je bio duboko svestan da njemu lično preti velika opasnost. Ali znao je da se žrtvuje za uzvišeniju stvar. Bio je superiorna ličnost. Sećao se stradanja našeg naroda u toku Prvog svetskog rata i po svaku cenu želeo je da izbegne nove golgote. Raslo je njegovo ubeđenje da nema obzira preko kojih ne bi trebalo preći za spas svoje države i naroda da bi se izbeglo još jedno, nezapamćeno stradanje. I on, kao odani državni poglavar, opredelio se za mir svom narodu i postao je prva žrtva neizbežnog bremena svoje tragične epohe.

Po svom hapšenju, prisutnom vojnom svešteniku Knez je rekao: “Jadni Srbi, šta će s njima biti?” Avaj, Kneže! Sa stanovništva onog teškog trenutnka u kome si delovao i sa distance od sedam decenija bio si u pravu! Oprosti nam! Jer “strašne godine okupacije”, po rečima Loveta Edvardsa izgovorene jednu deceniju kasnije u prilog kneževe politike (BBC radio, 27. marta 1951.), “mogle su da ispadnu drugačije, ako ih već nije bilo moguće izbeći”.

Dato mu je četiri sata da se spremi za put. U ponoć, tog sudbonosnog dana 1941. godine, sa svojom porodicom Knez Pavle je napustio prestonicu.

Izložen skandaloznom tretmanu i nezaslužnim pogrdama, u Grčkoj je predat i sproveden u Egipat. Zatim je čitava porodica deportovana u Keniju. Imali su da budu izolovani, usred džungle, na obali jezera Naivaša. Praunuk Karađorđev je tako započeo svoje dugogodišnje izgnanstvo.

Poživeo je do 14. septembra 1976. godine i upokojio se u Gospodu u Američkoj bolnici, u Neiju kraj Pariza. Dana 12. aprila 1954. Knežev mlađi sin Nikola, u koga je on polagao veliku nadu, izgubio je život u automobilskoj nesreći. Kneginja Olga je preminula 16. oktobra 1997. godine.

Od njihovih izgnaničkih grobova u Lozani, gde su do nedavno počivali, danas nakon sedam decenija ispunila se “punoća vremena” te se veliki izgnanik vratio svojoj Srbiji. Danas predajemo zemne ostatke Kneza Pavla, Kneginje Olge i Kneževića Nikole svojoj zemlji gde će biti sahranjeni u porodičnoj grobnici; da počivaju u miru do okonačanja veka, u kome se ostvaruje mistična nit koja će spojiti lepotu sa konačnim tihim pragom. Preko tog praga svi ćemo biti pozvani da pređemo, tamo gde nam se kroz vekove otvaraju Dveri Lepote! Amin!

Neka je večan spomen blaženopočivšem Knezu Pavlu, Kneginji Olgi i
Kneževiću Nikoli Karađorđeviću!

BOG DUŠU DA IM PROSTI!