Događaj - Izvršenje puča - Jadni Srbi, šta će biti s njima

Jadni Srbi, šta će biti s njima

PRESS, 7.3.2012.

Piše Veljko Lalić, autor knjige „Knez Pavle, istina o 27. martu" i glavni urednik Pressa i Nedeljnika

27. mart 1941.
Jutro je. U zagrebačkoj vojnoj komandi general Petar Nedeljković dobija naređenje Dušana Simovića da kneza Pavla vrati u Zagreb. Seda u kola i žuri prema Brežicama kako bi presreo voz kojim knez putuje na Brdo kod Kranja. S generalom je i vojni sveštenik Milutin Arsić, ukoliko sve ne prođe kako su zamislili. Presreću voz u Zaprešiću. General se izvinjava knezu i obaveštava ga da mora da se vrati.

„Zar ne mogu na Brdo?", pita knez namesnik, vladar Jugoslavije.

„Ne.", dobija odgovor, i shvata da je uhapšen.

Do Zagreba nije izgovorio ni reči. U komandi grada obaveštavaju ga šta se desilo u Beogradu. Gleda u sveštenika koji je tu da motri na njega. I kaže mu:

„Jadni Srbi, šta će biti s njima?"

Knez Pavle u tom trenutku nije mogao da zna za sve strahote koje će uslediti. Nije mogao da zna za milion i po ubijenih Srba, što u ratu, što posle rata, što u koncentracionim logorima. Nije mogao da pretpostavi, jer to ni najluđi mozak nije mogao, strahote Jasenovca, Jadovna, streljanja đaka u Kragujevcu. Nije mogao da zna kako za manje od mesec dana srpska monarhija više nikada neće postojati, da će, posle Hitlera i Pavelića, za taj nepromišljeni čin Srbiju kazniti i komunistički teror, da će uslediti streljanje i proterivanje nacionalne elite, rušenje muzeja, zgrada, mostova, njegovih planova da Beograd postane centar istočne Evrope.

Nije to mogao da zna knez Pavle, tada gledajući sveštenika Milutina Arsića. Ili je već tada mogao da zna.

Jer kako čitamo u kasnije otkrivenim arhivama, poslednji Karađorđev potomak koji je vladao Srbima do tančina je znao šta se sprema u Beogradu. Znao je za planove Intelidžens servisa da Jugoslaviju uvuku u rat po svaku cenu. Znao je za potplaćivanja Zemljoradničke stranke, Srpskog kulturnog kluba, delova vojske. Znao je i da Staljin želi otvaranje Balkanskog fronta, zbog čega su samo komunisti u Jugoslaviji priželjkivali rat, i pored pakta Hitlera i Staljina.

Znao je i da nije pametno to što je američkom predstavniku Arturu Lejnu na Belom dvoru rekao da će „srpski narod ući u rat s Nemačkom kad i Ruzvelt", što je bio argument koji niko normalan nije mogao da pogazi. Znao je da Musolini u Rimu priprema ustaše za komadanje Jugoslavije, a karabinjere da ponovo naplaćuju kazne na Jadranu. Znao je da nemački generali napadaju Hitlera jer se prema Jugoslaviji ponaša kao prema nekoj primadoni, priželjkujući da sa Srbima „storniraju stare račune iz prošlog svetskog rata", kako je rekao Gering.

27. mart 1941.

Knez Pavle nije znao samo jednu stvar. Nije znao da je njegov narod toliko lakomislen. Toliko zavodljiv. I toliko lud. Nije znao da će iskrivljeni kosovski mit ponovo eksplodirati na ulicama Beograda. Nije znao da će se naći ljudi koji će biti spremni da povedu Srbe u novo stradanje. Nije znao da je moguće da u njegovom Beogradu nastane najmonstruoznija parola u istoriji: „Bolje grob nego rob", koja će se samo mesec dana kasnije tako brutalno obistiniti širom razorene zemlje.

Ali knez Pavle nije znao samo jednu stvar. Nije znao da je njegov narod toliko lakomislen. Toliko zavodljiv. I toliko lud. Nije znao da će iskrivljeni kosovski mit ponovo eksplodirati na ulicama Beograda. Nije znao da će se naći ljudi koji će biti spremni da povedu Srbe u novo stradanje. Nije znao da je moguće da u njegovom Beogradu nastane najmonstruoznija parola u istoriji: „Bolje grob nego rob", koja će se samo mesec dana kasnije tako brutalno obistiniti širom razorene zemlje.

Kome je to trebalo? Jugoslavija je bila na putu da prvi put izbegne svetski sukob. Knez je Hitlera zamajavao dve godine. Kupovao je vreme. Bio neutralan dok je padala Francuska, Grčka, dok je gorelo sve oko nas. Tražio pomoć Engleske i nije je dobio. Kao engleski đak, oksfordski cimer ministra spoljnih poslova Entonija Idna i kralja Džordža, nije verovao da će za 500.000 funti sterlinga u Beogradu uspeti ono što nije u Temišvaru, Istanbulu i Sofiji, kako se Čerčilu žalio šef operacija SOE na Balkanu Džordž Tejlor. Nije shvatao koliko je sovjetska propaganda jaka među Srbima koji su 27. marta vikali: „Duni vetre sa Karpata, donesi nam Rusa brata". I potcenio je, ipak, veliko antinemačko raspoloženje među Srbima.
Ili ga nije potcenio. Ili je znao sve to i učinio sve što je bilo do njega.

Knez Pavle je s Mačekom napravio sporazum kako bi primirio Hrvate dok traje svetski sukob. U Srbiji je smenio Stojadinovića čim je i pomislio da nas previše približi Trećem rajhu. Nije krio svoje anglofilsko raspoloženje, a priznao je i SSSR, poslednji u Evropi. S Hitlerom je pregovarao, kažu nemački izvori, više nego bilo ko drugi. I po cenu rata nije dopustio Nemačkoj prelaz niti prevoz trupa u napadu na prijateljsku Grčku.

Posle godina diplomatske bitke usred najvećeg rata u istoriji čovečanstva, knez Pavle je jedini dobio mogućnost da Pakt potpiše bez vojnih klauzula. To je bilo nešto poput Staljinovog pakta, naša obaveza da ne napadnemo Nemačku. Tražili smo da to objavimo javno, kako ne bi bilo nikakvih sumnji. Jer ko bi u Srbiji verovao našem ambasadoru u Berlinu, Ivi Andriću, ili njegovom kolegi u Rimu, Milošu Crnjanskom.

Nemci su dozvolili i taj poslednji ustupak. U beogradskoj „Politici" na naslovnoj strani, koju srpska istorija prećutkuje 70 godina, izašao je naslov preko cele naslovne: „Jugoslavija pristupila paktu triju sila pod uslovom da za sve vreme trajanja rata Nemačka i Italija ne traže prelaz niti prevoz svojih trupa preko jugoslovenske teritorije."

U prevodu: Jugoslavija je potpisala mir u najkrvavijem ratu u svetskoj istoriji. Knez Pavle je to objavio narodu. I zatim mirno krenuo na odmor na Brdo kod Kranja, kada su ga presreli general Nedeljković i sveštenik Arsić.

I zato je njima prvima saopštio šta će biti posledice 27. marta. Zagledao se u sveštenika i rekao:

„Jadni Srbi, šta će biti s njima?"

(Tekst objavljujemo uz dozvolu dnevnog lista Press.)

Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.