Pokrovitelj
Film
Knjige o 27. martu
Rehabilitacija
Sahrana na Oplencu
Godišnjica
Saznajte više...
Milan Antić: Namesnici i Ministar Dvora pred sudom
Milan Antić: Izvodi iz beležaka
- I grob i rob: Odgovor Dragiše Cvetkovića Ivici Dačiću (Press, 04.10.2009.)
- Kako baka kaže (Odgovor Veljka Lalića Žarku Koraću, Press, 01.102009.)
- Stotine 'izdajnika' čeka rehabilitaciju (Press, 27.09.2009.)
- Rehabilitovan Dragiša Cvetković (Press, 26.09.2009.)
- Ekskluzivno - UDBA: Dosije Milana Stojadinovića
- Ekskluzivno: Podela Jugoslavije počela u Argentini! (Press, 15.3.2009.)
- Otvoren dosije Mustafe Golubića: Staljinova naredba - Draža umesto Tita (2. deo, Press, 28.12.2008.)
- Otvoren dosije Mustafe Golubića: Izdao me Tito! Ali, neka ga... (1. deo, Press, 14.12.2008.)
- Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE (feljton, Večernje novosti 2005)
I grob i rob: Odgovor Dragiše Cvetkovića Ivici Dačiću
PRESS, 04.10.2009.
PIŠE: Veljko Lalić
Sud u Nišu rehabilitovao je Dragišu Cvetkovića, da bi istog dana Ivica Dačić, kao lider stranke koja je nasledila CK, oštro protestovao što je zbog saradnje s okupatorom krivice oslobođen čovek koji je ceo rat proveo u logoru „Banjica" ili u kućnom pritvoru u Nišu.
'Mi vidimo da komunisti sa najvećim oduševljenjem proslavljaju 27. mart kao prvi dan svoje komunističke revolucije koja ih je dovela na vlast. Ali, još pre komunista ovaj „podvig" oduševljeno su pozdravili Pavelić i ustaše. Jer 27. mart je omogućio Paveliću da u haosu rata ostvari svoju monstruoznu ustašku državu. Ali 27. mart je postao i narodni praznik komunističke Jugoslavije. I sa pravom. Bez njega - skoro sa sigurnošću se može reći - Jugoslavija ne samo što ne bi poznala nacističku, ustašku, već ni sadašnju komunističku okupaciju", piše knezu Pavlu njegov predsednik vlade Dragiša Cvetković.
Datum je 21. februar 1956. godine. Mesto: Pariz. Pismo pronalazimo u zbirci kneza Pavla, pohranjenoj na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Tu je još gomila dokumenata u kojima bivši premijer predviđa „strašnu reakciju u zemlji, kada jednom ljudi budu saznali istinu".
I pedesetak godina posle ovog pisma bila je prilika da se sazna istina. Sud u Nišu rehabilitovao je Dragišu Cvetkovića, ali je istog dana lider stranke naslednice CK oštro protestovao što je rehabilitovan čovek osuđen za saradnju s okupatorom (?!), koji je ceo rat proveo ili u logoru „Banjica", ili u kućnom pritvoru u Nišu.
Zamenik premijera Ivica Dačić jednostavno je zatražio da se zločincima proglase svi koji su potpisali Trojni pakt. Znači, i naš ambasador u Berlinu Ivo Andrić, koji je retuširan sa svih slika potpisivanja u dvorcu Belvedere, ili J. B. Tito i njegova partija, koja je mnogo pre Cvetkovića potpisala Pakt o nenapadanju s Adolfom Hitlerom.
Isto ono što je 25. marta potpisala jugoslovenska vlada, ne prihvatajući vojne klauzule, što domaća istorija falsifikuje 70 godina.
Sudbonosna odluka o potpisivanju Trojnog pakta, pak, doneta je na sednici Krunskog saveta 6. marta 1941, posle povratka kneza Pavla iz Berhtesgadena. Dragiša Cvetković u pismu od 21. februara 1956. obaveštava kneza namesnika kako se mora tačno objasniti šta su tada razgovarali, jer se „poturaju teze o Solunu". Američkom naučniku Jakobu Hobtneru istu sednicu opisuje i Vlatko Maček. Gotovo da nema razlike:
Knez Pavle je opisao svoj razgovor s Hitlerom i obavestio savet kako firer zahteva da Jugoslavija potpiše pakt. Naglasio je ozbiljnost situacije i pozvao Cincar-Markovića da izloži situaciju. Ministar je upozorio na mogućnost italijanske invazije i zamisao kako da se s Nemačkom potpiše pakt. Istakao je da je siguran da Nemci neće postavljati teritorijalne zahteve, kao i da se jedino potpisivanjem Trojnog pakta mogu obuzdati Italijani. Cincar-Marković je čak bio uveren da se mogu izvući određena obećanja: da osovinska vojska neće ulaziti u zemlju, da nikakav ratni materijal, pa čak ni ranjenici, neće prolaziti kroz Jugoslaviju, da ne moramo da ulazimo u rat na strani Osovine.
„Je li situacija tako kritična da nema druge nego potpisati pakt?", pitali su ga prisutni.
„Upravo takva", odgovorio je, posle čega je Slovenac Franc Kulovec odmah prihvatio njegov predlog.
Onda je reč uzeo predsednik vlade. Dragiša Cvetković je podvukao da se ne sme dozvoliti da se okupira Solun, jer će onda i Jugoslavija biti odsečena. Nemačka će tek tada da postavlja nove zahteve, a ako potpišemo pakt, tek onda nećemo moći da sprečimo pad Soluna. Zato se on protivi potpisivanju pakta, uzviknuo je Cvetković, rekavši kako se Nemcima mora ponoviti da će se Solun braniti svim sredstvima.Onda se umešao Vlatko Maček i zatražio od Cincar-Markovića da odgovori na glavno pitanje: Da li odbijanje pakta znači rat s Osovinom?
- Znači - odgovorio je ministar spoljnih poslova.
Maček se okrenuo generalu Pešiću i zatražio ocenu vojnih sposobnosti za rat s Nemačkom.
- Ako izbije rat - mirno je pričao general - jasno je da će Nemci brzo da ovladaju čitavim severom zemlje; zauzeće dunavsku i savsku niziju i tri najveća grada - Ljubljanu, Zagreb i Beograd. Vojska će morati da se povuče u planine Bosne, gde će moći da izdrži oko šest nedelja. Posle toga nećemo imati više ni hrane ni municije i moraćemo da kapituliramo.
Izbila je prepirka. Namesnik Radenko Stanković se setio da „Jugoslavija može da uđe u rat makar simbolično".
- Ja sam stari vojnik - prekinuo ga je Pešić - ali još nisam čuo za simboličan rat. Šta je to?
Namesnik je objasnio da treba da nađemo nekog svog De Gola, a da kralj i vlada s oko 100.000 vojnika mogu da se probiju za Grčku.
- To je sebično gledište - prekinuo ga je Cvetković - koje znači da spasemo kožu, a narod prepustimo na milost i nemilost okupatorima.
Stanković je ostao usamljen. Svi su odobrili potpisivanje Trojnog pakta, osim kneza Pavla, koji nije glasao, s tim da Nemačka pruži garancije koje je predložio Cincar-Marković. Cvetković je još dodao da se obećanja Nemačke, ako Jugoslavija potpiše pakt, moraju objaviti kako bi narod saznao šta se zbiva...
U podne 7. marta Aleksandar Cincar-Marković pozvao je nemačkog ambasadora Viktora fon Herena i saopštio mu odluku Krunskog saveta: pristupanje Trojnom paktu, uz uslov da se obavežu da će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije, da neće tražiti vojnu saradnju, kao ni prolaz trupa.
Ribentrop je za četiri dana odgovorio da Nemačka prihvata sve zahteve, osim klauzule Trojnog pakta kojom se sve zemlje potpisnice obavezuju na uzajamnu vojnu pomoć.
Ali, istog dana uveče, u 18.05 Nemačka je prihvatila i ovaj zahtev. Ribentrop je telefonom pozvao Herena i u razgovoru, koji je prisluškivao jugoslovenski Centralni presbiro, preneo „da je firer pristao i na ovu formulaciju". Bio je iznenađen kao i general Jodl sa čuvenom rečenicom da se „Hitler prema Jugoslaviji ponaša kao prema primadoni".
Nestrpljiv da čuje potvrdu, Ribentrop je okrenuo isti telefon u 22.10, ali je čuo da nema novosti.
Ujutru, zvanični Beograd je izašao s novim zahtevima. Sad se od Nemaca tražilo da javno objave dogovorene note, kao i da se doda „da će se uzeti u obzir jugoslovenski interesi u Solunu". Ovo je bio povod za oštru debatu na sednici Krunskog saveta 12. marta, jer je Cincar-Marković sa Solunom prekoračio ovlašćenja. Dragiša Cvetković je, štaviše, oštro prigovorio, podsećajući da Jugoslavija samo želi da zadrži sklopljene ugovore i slobodnu zonu Soluna.
Konačno, pošto je i u Beogradu odbačena ideja o Solunu, Ribentrop je 19. marta u 6.43 pozvao Herena:
- Recite toj gospodi u Beogradu kako je ovo jedinstvena prilika koju ne smeju da propuste. Ako je odmah ne prihvate, iskrsnuće razne tehničke poteškoće i čitava stvar će biti otežana. Prihvatio sam njihove predloge i to se pitanje ne može odložiti. Japanci dolaze 25. marta...
Krunski savet se sastao 20. marta. Došao je trenutak odluke. Nemci su ispunili sve zahteve, pa čak i poslednji Cincar-Markovića: protokoli se neće zvanično objaviti, ali će Jugoslavija da ih „poturi" u svoje novine. Nemci neće ni da potvrde, ni da demantuju ove klauzule.
Jugoslavija je u Beču pristupila Trojnom paktu 25. marta. U sutrašnjoj „Politici" osvanule su tri tajne vojne klauzule, koje su praktično garantovale našu neutralnost...
Nedovoljno za Vinstona Čerčila, čije odeljenje SOE u Beogradu je uveliko organizovalo prevrat, kojim je rukovodio Hju Dalton. Dragiša Cvetković obratio se se britanskom premijeru 4. aprila 1950. u uglednom francuskom „Figarou":
- Sva obaveštenja dobijena od diplomatskih i vojnih predstavnika Jugoslavije u Nemačkoj bila su direktno prosleđivana francuskim i engleskim diplomatskim predstavnicima. Ovi telegrami, otkriveni u famoznom vagonu francuskog Velikog vrhovnog štaba u Kompijenju, ozbiljno su, u nemačkim očima, kompromitovali jugoslovensku vladu.
Ruski poslanik u Beogradu, g. Plotnjikof, obećao mi je traženo naoružanje, da bi tri meseca pre nego što se zaratilo napustio Beograd i više se nije vratio.
Na kraju, suprotno Čerčilovom očekivanju, Simović je kapitulirao posle 11 dana. Vojno, rezultat puča je ravan nuli. Korist su imali samo Nemci: 400.000 vagona kukuruza, 250.000 vagona pšenice, olovo i bakar... Ako svemu dodamo ljudske gubitke, koji samo kod Srba dostižu milion ubijenih, ima se jasan uvid na učešće Jugoslavije u tom ratu.
Dragiša Cvetković zaključuje:
- „Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob", bila je parola svih onih koji su i od rata i od groba bežali u panici ka moru, ostavljajući narodu Jugoslavije da bude i rob i grob. Tim istim putem išla je i cela vlada od 27. marta, pošto su prethodno potpisali kapitulaciju trupa, poslali vojsku u zarobljeničke logore, narod pod nemačkom, italijanskom, mađarskom, bugarskom i albanskom okupacijom, pod masakrom ustaškim i građanskim ratom iz koga je proizašla današnja komunistička okupacija Jugoslavije.
(Tekst objavljujemo uz dozvolu dnevnog lista Press.)
