Pokrovitelj

Film

Knjige o 27. martu

Ostale knjige...

Rehabilitacija

Sahrana na Oplencu

Godišnjica

Saznajte više...

Milan Antić: Namesnici i Ministar Dvora pred sudom

Milan Antić: Izvodi iz beležaka

- I grob i rob: Odgovor Dragiše Cvetkovića Ivici Dačiću (Press, 04.10.2009.)

- Kako baka kaže (Odgovor Veljka Lalića Žarku Koraću, Press, 01.102009.)

- Stotine 'izdajnika' čeka rehabilitaciju (Press, 27.09.2009.)

- Rehabilitovan Dragiša Cvetković (Press, 26.09.2009.)

- Ekskluzivno - UDBA: Dosije Milana Stojadinovića

- Ekskluzivno: Podela Jugoslavije počela u Argentini! (Press, 15.3.2009.)

- Otvoren dosije Mustafe Golubića: Staljinova naredba - Draža umesto Tita (2. deo, Press, 28.12.2008.)

- Otvoren dosije Mustafe Golubića: Izdao me Tito! Ali, neka ga... (1. deo, Press, 14.12.2008.)

- Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE (feljton, Večernje novosti 2005)

Milan Stojadinović u tajnom arhivu UDBE

LEPA KUMA SVE ZAVRŠAVA

(2. deo)

Večernje novosti, 16.01.2005
PIŠU: Veljko Lalić i Uglješa Balšić

PRE susreta prvog obaveštajca komunističke Jugoslavije, načelnika SID-a (Službe za informacije i dokumentaciju) Boška Vidakovića i bivšeg predsednika vlade i najpoznatijeg političara predratne kapitalističke Jugoslavije Milana Stojadinovića, Udba je četiri godine prikupljala i pratila aktivnosti bivšeg jugoslovenskog premijera u Buenos Ajresu.
Radilo se i u zemlji. Bivši Stojadinovićevi prijatelji i saradnici slali su svoje izveštaje. Jedan od najznačajnijih u obimnoj dokumentaciji tajne policije, u koji "Novosti" prve ulaze posle 60 godina, potpisuje jedan od šefova srpske masonerije - Đorđe Bodi.

Iz KP doma "Niš" on šalje nekoliko izveštaja, koji se potpuno razlikuju od zvanične biografije Milana Stojadinovića. U prvom, ovaj s Đurom Đurovićem osuđeni mason piše: "Dve ljubavne afere Milana Stojadinovića", 24. 4. 1952:
Za vreme Stojadinovićeve vlade govorilo se o dve žene koje kod predsednika vlade mogu sve da završe. To su bile njegova kuma Buba (LJubica) Gašić i Slavka Pantelić, sestra njegovog šefa kabineta u Ministarstvu spoljnih poslova dr Dragana Protića. Za ovo se znalo, iako je Stojadinović Gašića razuverio tvrdnjom da to nameštaju njihovi politički protivnici. Povoda za ogovaranje bilo je i suviše, jer je Stojadinović bio previše nežan i pažljiv prema lepoj kumi. Izvodi je u šetnju, s njom igra po čitavo veče na balovima, dok svoju prvu kumu Ernu (ženu dr Momčila Jankovića) i ne primećuje. Znalo se i da je Buba nekoliko puta uspešno intervenisala kod Stojadinovića, kao i da je kum uvek posle banketa otpratio mladu kući, dok je muž bio zatrpan poslovima u kabinetu.

Što se tiče Slavke Protić-Pantelić, osnosno Isor (po drugom mužu), iako je poticala iz još bolje kuće (kći člana Glavne kontrole Mike Protića), ona je živela vrlo slobodno i svakodnevno se svađala sa mužem. Ta priča se završila razvodom, jer Pantelić nije želeo da mu se svet smeje. Kao raspuštenica ona je potisnula Bubu Gašić i svuda se javno pokazivala pored Stojadinovića. Zbog žene i javnosti, Stojadinović joj je našao supruga, hohštaplera Isora, Jevrejina kojeg je zaposlio u "Vremenu". Slavka Protić bila je gotovo pet godina najuticajnija žena u Jugoslaviji, koja je ne samo lansirala modu, već i završavala veoma važne poslove.

U drugom izveštaju, 5. maja 1952, Đorđe Bodi na tridesetak strana piše o zloupotrebama Milana Stojadinovića:
Karijera Milana Stojadinovića počinje 1914. godine, pred Prvi svetski rat. Postavljen je za pisara prve klase Ministarstva finansija pod ministrovanjem pokojnog Laze Pačua. Već 1916. godine, na Krfu postaje načelnik Glavnog državnog računovodstva Ministarstva finansija, pošto je kao "neophodno potreban" bio oslobođen od mobilizacije i rata, iako je bio rezervni artiljerijski oficir. Po oslobođenju 1918. godine, postaje generalni direktor državnog računovodstva Ministarstva finansija. Podnosi ostavku 1919. godine dolaskom za ministra finansija dr Voje Veljkovića i postaje generalni direktor tada novoosnovane "Englesko-srpske banke" u Beogradu.

Ova banka propala je 1921. ili godinu posle, pošto se utvrdilo da nije unela ni pet banknota inostranog kapitala, da je novac pribavila preko milionskih kredita od Narodne banke i drugih banaka iz Jugoslavije, da se bavila švercom deviza i valuta, kao i da je apsorbovala velike uloge na štednju mase sitnih ulagača koji su padom banke izgubili svoje uloge.
Pred pad ove banke, Stojadinović blagovremeno daje ostavku na položaj generalnog direktora tako da je sudska odgovornost pala na direktora odeljenja Utješinovića, koji je osuđen na nekoliko godina robije, zbog čega je pokušao da se ubije pucanjem iz revolvera u slepoočnicu. Napuštanjem položaja generalnog direktora "Englesko-srpske banke" Stojadinović dolazi na položaj ministra finansija (9. decembra 1922. godine), u izbornoj vladi Pašić-Pribičević. Kao ministar finansija, troši sva novčana sredstva, pa čak i srpske depozite i prvu tranšu dolarskog "zajma" s bankom u NJujorku, "Blerov zajam". Prva tranša zajma stigla je 1922. godine "koalicionoj demokratskoj radikalnoj vladi", a prema Ugovoru i Zakonu o zajmu namenjena je za izgradnju železnica i druge ugovorom i zakonom tačno precizirane i fiksirane investicije.
Ovu tranšu od 20 miliona dolara stavljenu Vladi na raspolaganje kod Narodne banke pretvara u dinare, ustupajući, Narodnoj banci dolare po najnovijem kursu. U državnom budžetu, zatečenom od koalicione vlade za 1922/1923. budžetsku godinu, nisu bili predviđeni ni krediti ni zakonska ovlašćenja za trošenje milijarde i dvadeset miliona dinara, koliko je stvarno utrošeno za vreme izbora, bez ikakve zakonske i budžetom odobrene mogućnosti. Ministar finansija povlačio je, sukcesivno, od Narodne banke okrugle veće sume, koje je preko glavne državne blagajne i finansijskih uprava trošio za izbore. Na taj način je impresionirao biračke mase, predstavljajući se kao sposoban ministar finansija i najbolji, do tada, finansijski stručnjak.

Najveću aferu u Jugoslaviji od 1918. do 1941. godine predstavlja "afera s ratnom štetom", koja pripada dr Milanu Stojadinoviću kao ministru finansija. U ovoj aferi učestvuju banke, kao saradnici ministra finansija, industrijalci i trgovci, pa čak i sam vladar. Berzanskim transakcijama banke i trgovci došli su do milionskih profita, dok su industrijalci pomoću obveznica dva odsto rente ratne štete na lak i jeftin način dobili na račun reparacije materijal, mašine i instalacije za fabrike. Stvarno oštećeni građani za vreme rata nisu obeštećeni. Na račun reparacije stvoreni su novi poratni milioneri, a ugovori o miru, Versajski, Senžermenski, izigrani su i povređeni.

NEMAČKI DOKTOR U ENGLESKOJ BANCI

MILAN Stojadinović (1888-1961) bio je jedan od najvažnijih ekonomista i političara između dva svetska rata. U knjizi "Biografski leksikon narodnog Predstavništva - senat"(narodna skupština - iz 1939. godine), kaže se:
"Milan Stojadinović rođen je 1888. godine u Čačku, gde je svršio srednju školu. Pravne nauke studirao na Univerzitetu u Beogradu, a 1911. promovisan za doktora prava(doktorska disertacija "Nemački ustav"). Kao državni pitomac odlazi u inostranstvo na specijalizaciju finansijskih nauka i tri godine provodi u Nemačkoj i Francuskoj. Neko vreme bio je u francuskom Ministarstvu finansija, a 1917. godine već na položaju načelnika Ministarstva, a 1818. na položaju generalnog direktora državnog računovodstva. Ostavku na državnu službu dao je 1919. godine i odao se bankarstvu. Postao je direktor Engleske državne banke, potpredsednik berze u Beogradu i honorarni profesor nauke o finansijama na Pravnom fakultetu u Beogradu. Zatim je izabran za predsednika Berze u Beogradu i na tom položaju ostao je duže.

U vladu Nikole Pašića ušao je 1922. godine i zauzeo portfelj ministra finansija. S malim prekidima, tu je ostao sve do 1926. godine. Za narodnog poslanika izabran je 1923, prvi put na programu Narodne radikalne stranke, a zatim je ponovo biran 1925. i 1927. godine kao nosilac liste. Bio je član glavnog odbora Narodne radikalne stranke. U kabinetu Bogoljuba Jevtića, 1935. godine zauzeo je ponovo položaj ministra finansija. Te godine imenovan je za senatora, a 20. juna iste godine Stojadinović je obrazovao svoj prvi kabinet, u koji su ušli predstavnici tada opozicionih grupa dr Anton Korošec, dr Meho Spaho i drugi. Uz predsedništvo Ministarstva, zauzeo je i portfelj ministra spoljnih poslova. Do 4. 2. 1939. neprestano je bio na čelu vlade."

Od tog dana počinje Stojadinovićev pad, poniženje, duga internacija i na kraju - zaborav. Cvetković ga hapsi, ubrzo predaje Englezima koji ga na Mauricijusu drže šest godina (1941-1947). Bivši najbogatiji čovek na Balkanu odlazi u Rio, zatim u Buenos Ajres, gde ostaje do smrti, 1961. godine.

(NASTAVLJA SE)

(Feljton objavljujemo uz dozvolu Večernjih novosti.)