Покровитељ
Филм
Књиге о 27. марту
Рехабилитација
Сахрана на Опленцу
Годишњица
Сазнајте више...
- Кнез Павле сачувао Хрватима Истру (Политика, 4.11.2012.)
- Јуриш на Дедиње (Политика, 8.10.2012.)
Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића
- Јадни Срби, шта ће бити с њима (Press, 7.3.2012.)
- Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије (Вечерње новости, 28.1.2012.)
- Пуч слободних зидара (Press, 01.08.2010.)
- Време смакнућа без суда и пресуде: Случај господина Владислава Рибникара - Коста Димитријевић
- Инсерт из ТВ емисије о кнезу Павлу (РТС, 2008)
- Изгнанство: Јоханесбург, 1946
- Никола Миловановић: Војни пуч и 27. март
- Милан А. Фотић: Изгубљени пут - Правно-политичка и идеолошка расправа
Др Јакоб Б. Хоптнер: Југославија у кризи: 1934-1941 (одломак)
- Ексклузивне фотографије: Кнез Павле у државној посети Немачкој
- Др Мирко Косић - Одабрани текстови
- Драгослав Ђорђевић: На раскрсници '41 (одломци)
- 27. март 1941.: Метеоролошке прилике у Београду
- Округли сто 27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике (Београд; 25-27.3.2003.)
Краљевина Југославија 1941. - Проф. др Вељко Ђурић Мишина
Будимо то што јесмо - Интервју са Драгославом Ђорђевићем (Кишобран, септембар 2007)
- Иво Андрић о албанском питању
- Петар II у депешама Титових амбасадора
Пуч слободних зидара
PRESS, 01.08.2010.
ПИШЕ: Раде Станић
У књизи „Кратак преглед историје слободног зидарства у Србији", коју је објавила масонска организација Регуларна Велика ложа Србије, наводи се да је већина организатора и учесника у смени намесника кнеза Павла припадала масонерији.
У организовању и извођењу пуча 27. марта 1941. године учествовали су масони! Посебну тежину овој тврдњи даје то што иза ње стоје управо масони који, иначе, нису склони да јавно обзнањују своје учешће у политичким догађајима и превратима.
„Већина организатора и учесника пуча била је слободни зидари, осим генерала Симовића, Мирковића, Кнежевића и још неколико официра", каже се у књизи „Кратак преглед историје слободног зидарства у Србији", коју су заједнички потписали Братислав Стаменковић и Слободан Г. Марковић, а коју је објавила масонска организација Регуларна Велика ложа Србије (РВЛС). Марковић је историчар, а Стаменковић велики секретар РВЛС и уредник „Новог шестара", званичног гласила ове организације.
Свештеници и комунисти масони Према тврдњама аутора, слободном зидарству приступила су и свештена лица: епископи Иринеј Ђорђевић и Николај Велимировић, које су масони по окупацији Југославије, 17. априла 1941, покушали да пребаце у иностранство уз помоћ британског посланства у Београду. Поред њих, од Британаца је тражена помоћ да се извуку и вајар Иван Мештровић и правник, историчар и социолог Слободан Јовановић, који је био и председник владе у избеглиштву. У тој влади, поред Јовановића, било је још осам масона, међу којима и Иван Шубашић. Занимљиво је да су се масони нашли и на супарничкој политичкој страни: Иван Рибар, предратни масон, као и Симо Милошевић били су делегати на Првом заседању АВНОЈ-а, док је један од четири предратних масона који су били делегати на Другом заседању АВНОЈ-а био Владислав Рибникар. Стаменковић и Марковић наводе да је Декларацију о проглашењу Демократске Федеративне Републике Југославије, са чијим формирањем је масонерија у Југославији и Србији замрла, прочитао предратни масон Синиша Станковић.
|
Наводи се да су се „југословенски, а посебно српски слободни зидари активно организовали против пакта и били су у првим редовима пучиста који су само два дана по потписивању Тројног пакта срушили владу Цветковић-Мачек и сменили кнеза намесника Павла, прогласивши малолетног Петра Карађорђевића за краља Петра II". Оно у чему се слажу са историографјом јесте да је „пуч изведен уз активну помоћ британске обавештајне службе (SOE)".
Посебна је занимљивост то што су пучисти масони сменили владара масона, што је према тврдњама аутора, био кнез Павле. За њега се каже да је био „слободни зидар и англофил" и да је био „одан идејама слободнозидарског покрета", иако је управо за његовог намесништва масонерија у Србији била забрањена. Године 1940, 1. августа, Велика ложа Југославије донела је одлуку да обустави деловање. Већ наредног дана Министарство унутрашњих послова објавило је да се „наредба о о забрани зборова и скупова мора најстроже примењивати на слободнозидарске ложе". Истог дана Велика ложа Југославије упутила је свом чланству, као и министарству полиције писмо у којима их обавештава о престанку рада.
Стаменковић и Марковић објашњавају да је забрану рада масонерије у Краљевини Југославији тражила влада Трећег рајха. Масони су за нацисте били архинепријатељи и, како се наводи у књизи, један од првих потеза немачке војске по уласку у Југославију био је да их похапсе, чак и оне који су се тек кандидовали за улазак у ложе.
утори наглашавају да су се тако догодила „два историјска парадокса": један је тај што је у време кнеза Павла, човека оданог масонским идејама, масонски покрет забрањен; други је то што је Југославија „за време владавине највећег англофила међу српским и југословенским владарима" приступила Тројном пакту, и то у тренутку када су Немачка и Велика Британија жестоко војевали.
Ако су тачни наводи Стаменковића и Марковића (и не само њих двојице, већ и Зорана Ненезића у књизи „Масони у Југославији 1764-1980"), масонерија је пре Другог светског рата учествовала не само у овом, већ и у готово свим преломним догађајима у српској историји, захваљујући чињеници да јој је припадао најелитнији део друштва.
Прва ложа у свету основана је 24. јуна 1717. године у Енглеској, када је настала Велика ложа Лондона и Вестминстера. Половином тог века масон је постао Џорџ Вашингтон, а крајем века и Волтер. Према ауторима, у Србији су се први масони удружили крајем 18. века. У недостатку прецизнијих информација аутори су је назвали српско-турска ложа, због тога што је њено чланство било национално и верски мешовито - у њој је било и хришћана и муслимана, Турака, Срба, Грка, Цинцара. Ова ложа значајна је не само по томе што је била прва и због тога што „се верује" да су чланови ложе били митрополит београдски Методије, трговац Петар Ичко, кнез Александар, већ и зато што јој се приписује учешће у припремама за подизање Првог устанка. Аутори се, при томе, позивају на истраживања и закључке које је о томе дао Владимир Ћоровић, један од највећих српских историчара за кога се такође тврди да је био масон. Сами масони су као годину уласка слободнозидарских идеја у Србију означили 1878, када је на Берлинском конгресу Србија међународно призната као независна држава.
У масоне је уврштен и највећи српски просветитељ Доситеј Обрадовић. Писаних трагова о томе када је приступио слободним зидарима нема, а доказ да је то ипак био јесте - његов портрет. Изнад Обрадовићевог лика налази се масонски симбол, тзв. свевидеће око, а сам портрет уоквирен је змијом која једе себи реп. Први премијер који је био и масон је Светомир Николајевић, који је на ту функцију дошао 1894. године. Пет година касније први пут је један државник признао да је масон, а то је био министар просвете и црквених дела Андра Ђорђевић, који је после јавних напада на слободнозидарске идеје, у Скупштини Србије бранио масонерију као „хуману, културну и патриотску установу". До „златног доба" масонерије у Србији, а то је период од 1912. до 1940. године, у чланство су ступили првак Радикалне странке Лазар Пачу, професори Велике школе Емилијан Јосимовић и Стеван Р. Поповић, творац „Руковети" и „Литургије", композитор Стеван Мокрањац, Стеван Сремац, аутор „Ивкове славе" и „Зоне Замфирове", и Ђорђе Вајферт, један од твораца Народне банке Србије и њен први гувернер, индустријалац и велики добротвор. Вајферт је касније скоро пуних петнаест година био велики мајстор, односно први човек масонерије у Србији (Велике ложе Срба, Хрвата и Словенаца Југославија).
Са стварањем заједничке државе масонерија је доживела снажан процват: од 39 међуратних влада, у тридесет једној влади Југославије министри спољних послова били су масони, а четворица су били председници влада. Масонске идеје ушле су и у у краљевску породицу: Стаменковић и Марковић кажу да се са сигурношћу може рећи да су Петар И Карађорђевић и Александар Карађорђевић „имали симпатије према слободном зидарству и да су били окружени слободним зидарима", али скрећу пажњу да постоје извори који тврде да су њих двојица приступила некој од масонских ложа, и то вероватно у иностранству. „С друге стране, припадност кнеза Павла Карађорђевића слободном зидарству је несумњива."
Заправо је Југославија, као и Чехословачка, у том међуратном раздобљу сматрана за масонску творевину, јер су у њеном стварању учествовале западне државе у којима је слободнозидарски покрет био традиционално јак.
„У стварности је дошло до поклапања идеја водећих слободних зидара из ових држава, планова локалних политичких елита и планова сила победница. (...) Са друге стране, сама идеја да различите етничке и верске групе могу сложно да живе у заједничкој држави несумњиво је била надахнута слободнозидарским и просветитељским идеалима", пишу Стаменковић и Марковић.
(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)
