Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ - 3. део

Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ

АФЕРА РАТНЕ ШТЕТЕ

(3. део)

Вечерње новости, 17.01.2005
ПИШУ: Вељко Лалић и Угљеша Балшић

БОГАТСТВО Милана Стојадиновића пред Други светски рат процењивало се на седамсто милиона динара, чиме је важио за једног од најбогатијих људи у земљи. Уз истакнуте политичке функције које је непрестано обаљао Стојадиновић је тако, уз краљевски двор, био најмоћнија личност у Југославији.

Његов пријатељ и један од важнијих масона Ђорђе Боди из затвора у Нишу 1952. комунистичкој тајној полицији открива све око чувене афере: "Два одсто ратне штете":
- Пошто Немачка ни економски ни финансијски није могла да плати савезницима као државама, накнаду за трошкове рата и упропашћеног материјала, у Версају је усвојено решење које признаје само накнаду штете приватним лицима, оштећеним грађанима Француске, Белгије, Србије и Црне Горе. Ове одредбе Уговора о миру изигране су од Краљевине СХС Законом о ратној штети и обвезницама два одсто ренте ратне штете које су гласиле на "доносиоца" и тако постале хартије од вредности врло погодне за банкарско-берзанске шпекулације и трговачке трансакције.

У Уговору о миру стајало је прецизно да се ратна штета досуђује грађанима тадашње Краљевине Србије и Црне Горе у златним францима (5,5 милијарди); међутим, створена Краљевина СХС доноси Закон о ратној штети и обвезнице два одсто ренте ратне штете, па се појављује као поверилац за репарације од Немачке за шта није имала активну легитимацију. Грешка коалиционе радикалско-демократске владе искоришћена је прво од Немачке којој је било у рачуну да плати репарације у натури (машинама, старим материјалом итд.) а себи да обнови индустрију модерним машинама (са јачим капацитетом производње и савременим изумима за време рата) и да се на лак начин извуче из једне тешке обавезе Уговора о миру.

НЕМАЧКА је увидела грешку наше државе, али је ћутала и испоручивала материјал на основу обвезница ратне штете, да би обуставила доцније испоруку материјала. Краљевина СХС, према Уговору о миру, поднела је тужбу Међународном суду у Хагу против Немачке. Нашу државу као тужиоци у Хагу представљали су председник Јовановић и професори универзитета др Драгољуб Аранђеловић и др Милета Новаковић. Они су се појавили као опуномоћеници краљевине СХС. Пошто је прочитана тужба на Хашком суду поднета од опуномоћених делегата Краљевине СХС, Немачка делегација одмах је реаговала са захтевом да се тужба тужиоца Краљевине СХС одбаци пошто Краљевина није оштећена и нема активну легитимацију да тужи у име оштећених грађана Краљевине Србије (која не постоји), а оштећени грађани не појављују се као тужиоци. Хашки суд усвојио је предлог немачких опуномоћених делегата и не упуштајући се у расправу одбацио је тужбу Краљевине СХС.
Грешку коалиционе владе са Законом о ратној штети, тврди Ђорђе Боди, искористила су после мартовских избора 1923. године два министра: доктор Милан Стојадиновић, министар финансија, и доктор Лаза Марковић, министар правде, обојица рекламирани као еминентни стручњаци. С поменутим министрима, несумљиво споразумно, искористили су грешку Закона о ратној штети и целокупног решења репарационог питања: банке и банкари као шпекуланти и индустријалци, који су стекли стотине милиона, иако нису били оштећени, јер многи за време рата уопште нису постојали.

- Афера "са ратном штетом" састоји се из низа трансакција берзанско-шпекулативних из којих су поједине банке и банкари формирали огромне капитале, а поменута два министра богатства.
Тако је на рачун репарације у Београду подигнута фабрика хартије Милана Вапе, која пре рата није ни постојала. На такозваној Варош капији била је картонашка радионица Милана Вапе која је коричила књиге државним надлештвима и приватним лицима.

- Други пример је случај Владе Теокаревића и његове браће, како у Параћину тако и у Лесковцу. Познато је да је пре Првог светског рата у Лесковцу постојала радионица шајка и гајтана оца браће Теокаревића, да би помоћу кума др Лазе Марковића постала једна од највећих и најмодернијих фабрика не само у нашој држави већ и на Балкану.

- ДОЛАСКОМ на положај министра финансија, Милан Стојадиновић почиње да ради на ратној штети и јачању државних хартија од вредности, а нарочито "обвезница два одсто ренте ратне штете", које су на берзама биле натуране испод вредности. Обвезнице су на тржишту куповане и продаване од 100 до 120 динара, иако је номинална вредност била хиљаду динара комад - каже се у тајном извештају Удбе.

Да би изазвао скок вредности обвезница ратне штете два одсто министар финансија употребљава законски дозвољене мере, али претходно обавештава неколико банака и индустријалаца како би купили велике количине обвезница које су преплавиле тржиште. У овој шпекулацији учествовале су: Јадранска банка, Босанска банка, Југословенска банка и Банка Глик, тврди Боди, које су покуповале у огромним количинима ренту од два одсто ратне одштете за 110 и 120 динара. Цене су на берзи за кратко време скочиле на 450 и 500 динара по комаду, тако да је поменути конзорцијум банака зарадио око 400 милиона динара, у чему учествује и Милан Стојадиновић, тада министар финансија.

Паду Милана Стојадиновића као министра финансија 1926. године допринео је случај шпекулације са ратном штетом на берзи новцем краља Александра. То се сазнало у "Аеро клубу", где је Стојадиновић долазио на чајанке. Када је отишао на двор краљ га је дочекао хладно и наредио му да његов новац, 15 милиона динара, колико је било код Стојадиновића, преда одмах министру просвете ради подизања студентског дома у Београду. Тако је сазидан студенстки дом у Београду, а Милан Стојадиновић је био принуђен да поднесе оставку на положај министра финансија.

КЛИРИНШКИ УГОВОРИ

ДОЛАСКОМ на власт Милан Стојадиновић узима и ресор министра иностраних послова где за помоћника доводи министра Миливоја Пиљу, начелника Одељења министарства трговине коме поверева закључење трговинских уговора с иностраним државама, а нарочито с Немачком, пише Ђорђе Боди у свом извештају Удби.

- Тако су с Немачком закључивани клириншки трговински уговори од једне године. Ови краткотрајни аранжмани били су штетни по Југославију као аграрног партнера у уговореном односу, а корисни по Немачку као индустријског партнера, пошто је њена индустрија, као индустрија ратне привреде, према Геринговом плану, радила без прекида.

КОНКОРДАТ

ПОЗНАТА је афера с конкордатом и изненадна смрт патријарха Варнаве у време Стојадиновићеве владе. У извештају Ђорђа Бодија, каже се да је Милан Стојадиновић преко "Банка ди Милано" добио двеста милиона лира од Ватикана, да потплати посланике како би гласали за спорни закон.

- После изгласавања конкордата Мусолинијева влада скинула је секвестар с имања кнеза Павла у Флоренцији у Италији, који је он наследио од своје мајке - објашњава Боди, како је српска круна прихватила преимућство католичке вере.

(НАСТАВЉА СЕ)

(Фељтон објављујемо уз дозволу Вечерњих новости.)

Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.