Покровитељ
Филм
Књиге о 27. марту
Рехабилитација
Сахрана на Опленцу
Годишњица
Сазнајте више...
- Кнез Павле сачувао Хрватима Истру (Политика, 4.11.2012.)
- Јуриш на Дедиње (Политика, 8.10.2012.)
Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића
- Јадни Срби, шта ће бити с њима (Press, 7.3.2012.)
- Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије (Вечерње новости, 28.1.2012.)
- Пуч слободних зидара (Press, 01.08.2010.)
- Време смакнућа без суда и пресуде: Случај господина Владислава Рибникара - Коста Димитријевић
- Инсерт из ТВ емисије о кнезу Павлу (РТС, 2008)
- Изгнанство: Јоханесбург, 1946
- Никола Миловановић: Војни пуч и 27. март
- Милан А. Фотић: Изгубљени пут - Правно-политичка и идеолошка расправа
Др Јакоб Б. Хоптнер: Југославија у кризи: 1934-1941 (одломак)
- Ексклузивне фотографије: Кнез Павле у државној посети Немачкој
- Др Мирко Косић - Одабрани текстови
- Драгослав Ђорђевић: На раскрсници '41 (одломци)
- 27. март 1941.: Метеоролошке прилике у Београду
- Округли сто 27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике (Београд; 25-27.3.2003.)
Краљевина Југославија 1941. - Проф. др Вељко Ђурић Мишина
Будимо то што јесмо - Интервју са Драгославом Ђорђевићем (Кишобран, септембар 2007)
- Иво Андрић о албанском питању
- Петар II у депешама Титових амбасадора
ИВО АНДРИЋ О АЛБАНСКОМ ПИТАЊУ
 Иво Андрић |
После званичне посете грофа Галеаца Ћана, Мусолинијевог министра иностраних послова Југославији јануара 1939. године, којом приликом је Стојадиновић водио званичне и незваничне разговоре са својим италијанским колегом у Београду и Бељу, разматрана су многа питања из односа две земље, па и албанско питање. Ћано је Југославији нудио поделу Албаније, што је Кнез-Намесник Павле одбио, о чему је било речи у нашој књизи «Кнез Павле – истина о 27. марту».
У државном ловишту «Беље», Стојадиновић и Ћано су водили и тајне преговоре, а високом италијанском госту приређена је и теревенка са одабраним женама. У току вечери корпулентни Стојадиновић је себи допустио да се попне на сто за којим је пре тога вечерано, са жељом да одржи запажен говор. Међутим, на његову несрећу, недовољно солидан астал се сломио и председник краљевске владе Милан Стојадиновић се нашао на поду затрпан јелима са трпезе.
На захтев Милана Стојадиновића сачињен је службени подсетник Aide mémoire о албанском питању за интерну употребу у Министарству иностраних послова. Аутора овог списа открива забелешка министра Стојадиновића на првој страни: «Реферат г. Андрића 30. I. 939.»
Један други подсетник, у коме се конкретније говори о подели Албаније као начину за спречавање италијанског продора на Балкан, израдио је 3. фебруара 1939. Иван Вукотић, један други високи чиновник Министарства иностраних послова.
Андрићев докуменат чува се у Архиву СЦГ (Југославије) - «Фонд Милана Стојадиновића», кутија 37.
Овај текст је први пут објављен у «Часопису за сувремену повијест», 1977, IX, бр. 2 (24), стр. 77-89. Хрватски историчар Богдан Кризман је био уредник овог гласила и документ је, заједно са Кризмановим коментарима штампан под насловом «Елаборат дра Иве Андрића о Албанији из 1939. године».
Своје друго објављивање Aide mémoire je имао 1988. године, у Београду: «Свеске», Задужбина Иве Андрића бр. 5. које је тада уређивао песник Слободан Зубановић.
Истовремено са објављивањем Андрићевог списа у целости, «Свеске» су донеле и полемику која је уследила после Кризмановог чланка. Тадашњи председник Управног одбора Задужбине Иве Андрића друг Родољуб Чолаковић протестовао је код главног и одговорног уредника «Часописа за сувремену повијест» др Ивана Јелића. Полемика Чолаковић-Јелић-Кризман чува се у задужбини Иве Андрића (Центар за документацију, Инв. Бр. 1156 – 1159).
Реаговање Родољуба Чолаковића је симптоматично за став који су комунисти имали према лику и делу Иве Андрића. Као што су ретуширали званичну фотографију приликом потписивања Тројног пакта у дворцу Белведере у Бечу, на којој се, природно, налазио и његова екселенција амбасадор Краљевине Југославије у Немачкој др Иво Андрић, тако су настојали да се од јавности сакрије све оно што је Андрић чинио пре Другог светског рата. Чолаковић, види се из његовог писма, приговара Кризману и за реченицу: «Андрић није био успјешан само на пољу књижевности него је биљежио успјехе и у дипломатској каријери»! Кризман још каже да је «Андрић остао на положају изванредног посланика и опуномоћеног министра све до напада Њемачке на Југославију... да би се вратио у окупирани Београд гдје је – повучен и пензиониран, али списатељски врло активан – дочекао ослобођење». Чолаковић признаје да је Андрић у новембру 1941. године пензионисан, али подвлачи да Андрић никада није примао пензију јер је одбио да је прима. Чолаковић, такође, подсећа Кризмана да је Андрић одбио сваку могућност да се објављују његова дела за време окупације. Што је нарочито занимљиво, на Кризманову тврдњу да су «неточне приче о Андрићу да је он у знак протеста због потписивања и формалног приступа Тројном пакту 25. III 1941. дао оставку на положај југославенског посланика у Берлиму», Чолаковић одговара овако: «Већ 20. марта 1941. године, после слања једног протестног писма у фебруару исте године, Андрић је упутио писмо Цинцар-Марковићу у којем, међу осталим, каже: ‘Данас ми у првом реду службени а затим и лични многобројни и императивни разлози налажу да замолим да будем са ове дужности ослобођен и што пре повучен са садашњег положаја’»... Чолаковић сматра да је ово оставка и став Иве Андрића против приступања Тројном пакту.
Др Богдан Кризман доказује сасвим супротно и одговара:
"Иво Андрић био је заправо врло успјешан у дипломатској каријери до 1941. године. Без подршке неке одређене грађанске странке, без добрих веза у «чаршији», а познат по свом ранијем дјеловању у омладинском покрету у Аустро-Угарској, ушао је у министарство вањских послова у Београду 1920. год. и ту брзо напредовао. Није га омела ни епизода с масонском организацијом када је из организације (ложа Доситеј Обрадовић) био искључен због љубавне афере (1926), што сам у мом 'необјективном' и 'недобронамјерном' чланку свјесно прешутио. За разлику од других књижевника-дипломата (Јован Дучић, Милан Ракић, Сибе Миличић, Милош Црњански и други) Андрић је за вријеме министровања Милана М. Стојадиновића постао 5. XI 1937. његов помоћник, дакле највиши чиновник у том изразито политичком министарству. Претпостављате ли, друже Чолаковићу, да би га Стојадиновић унаприједио за свога најближег сурадника да се Андрић није – бар у главним линијама – слагао са његовом (односно кнеза Павла) генералном вањскополитичком линијом? Послије Стојадиновићева пада Андрић одлази у Берлин за изванредног посланика и опуномоћеног министра гдје остаје све до напада Њемачке на Југославију. Мислите ли, друже Чолаковићу, да би му Њемци удијелили агреман да није био за њих као Стојадиновићев човјек у министарству persona grata? Добро познам архиве нацистичког министарства вањских послова из тог раздробља и нигдје нисам нашао забиљешку да би се њемачка страна икада тужила на Андрића. Напротив, Љубо Бобан у књизи «Мачек и политика Хрватске сељачке странке 1929 – 1941. Из повијести хрватског питања». II, Загреб 1974, стр. 348 наводи да је у јуну 1940. њемачки посланик v. Hеeren говорио свом талијанском колеги да би – по његовом мишљењу – најбоље рјешење било кад би на чело владе дошао Б. Максимовић, а за министра вањских послова Стојадиновић. Дотадашњи министар вањских послова Цинцар-Марковић могао би се вратити у Берлин као посланик, а Андрић могао би преузети мјесто помоћника министра вањских послова. Мамели у извјештају грофу Ћану, истиче да у тој v. Heerenovoj изјави види не само његово особно предвиђање и жељу него и смјер њемачке оријентације у кризи југославенске владе. Позната су Андрићева писма из фебруара и марта 1941. године, али разлог Андрићева (оправданог) незадовољства лежи у ангажирању Данила Грегорича као тајног емисара и посредника Милана Антића и Драгише Цветковића у Берлину – иза Андрићевих леђа као тамошњег посланика. Зато Андрић у цитираном писму од 20. III 1941. спомиње 'службене' и 'личне многобројне и императивне разлоге' који му налажу да буде ослобођен дужности посланика и што прије повучен с положаја. Да ли се у писму наводи његово евентуално политичко неслагање с курсом владе Драгише Цветковића?
Андрић је у својству посланика 25. III присуствовао и свечаном потписивању инструмената о приступању Југославије Тројном пакту у бечком дворцу Белведере – што сам такођер прешутио у свом 'необјективном' и 'недобронамјерном' прилогу у ЧСП-у."
На крају свог писма другу Чолаковићу, др Богдан Кризман још каже:
"Иво Андрић био је југославенски књижевник, и то, без сумње, велик књижевник, и њиме се баве хисторичари књижевности. Међутим, био је и југославенски дипломат на важним положајима у међуратном раздобљу и њиме се мора, понављам: мора бавити наша дипломатска хисторија. Од тога не можемо одустати ни за вољу протеста тако уважене особе као што сте Ви, друже Чолаковићу, на челу Управног одбора Задужбине.
У Загребу, 21. III 1979."
Једна од последица полемике био је захтев Албанаца са Косова и Метохије да се Андрићева дела бришу из програма за наставу књижевности.
Сличан захтев упутиле су присталице Алије Изетбеговића у време грађанског рата у Босни и Херцеговини. Њима је засметало што је Иво Андрић у свом књижевном делу приказао муслимане у БиХ као велике злотворе српског народа. За аутора «Исламске декларације» Иво Андрић је тада постао persona non grata у родној му Босни и Херцеговини.
Кликните овде да прочитате Андрићев спис.
