Покровитељ
Филм
Књиге о 27. марту
Рехабилитација
Сахрана на Опленцу
Годишњица
Сазнајте више...
- Кнез Павле сачувао Хрватима Истру (Политика, 4.11.2012.)
- Јуриш на Дедиње (Политика, 8.10.2012.)
Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића
- Јадни Срби, шта ће бити с њима (Press, 7.3.2012.)
- Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије (Вечерње новости, 28.1.2012.)
- Пуч слободних зидара (Press, 01.08.2010.)
- Време смакнућа без суда и пресуде: Случај господина Владислава Рибникара - Коста Димитријевић
- Инсерт из ТВ емисије о кнезу Павлу (РТС, 2008)
- Изгнанство: Јоханесбург, 1946
- Никола Миловановић: Војни пуч и 27. март
- Милан А. Фотић: Изгубљени пут - Правно-политичка и идеолошка расправа
Др Јакоб Б. Хоптнер: Југославија у кризи: 1934-1941 (одломак)
- Ексклузивне фотографије: Кнез Павле у државној посети Немачкој
- Др Мирко Косић - Одабрани текстови
- Драгослав Ђорђевић: На раскрсници '41 (одломци)
- 27. март 1941.: Метеоролошке прилике у Београду
- Округли сто 27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике (Београд; 25-27.3.2003.)
Краљевина Југославија 1941. - Проф. др Вељко Ђурић Мишина
Будимо то што јесмо - Интервју са Драгославом Ђорђевићем (Кишобран, септембар 2007)
- Иво Андрић о албанском питању
- Петар II у депешама Титових амбасадора
Јадни Срби, шта ће бити с њима
PRESS, 7.3.2012.
Пише Вељко Лалић, аутор књиге „Кнез Павле, истина о 27. марту" и главни уредник Press-a и Недељника
27. март 1941.
Јутро је. У загребачкој војној команди генерал Петар Недељковић добија наређење Душана Симовића да кнеза Павла врати у Загреб. Седа у кола и жури према Брежицама како би пресрео воз којим кнез путује на Брдо код Крања. С генералом је и војни свештеник Милутин Арсић, уколико све не прође како су замислили. Пресрећу воз у Запрешићу. Генерал се извињава кнезу и обавештава га да мора да се врати.
"Зар не могу на Брдо?", пита кнез намесник, владар Југославије.
„Не.", добија одговор, и схвата да је ухапшен.
До Загреба није изговорио ни речи. У команди града обавештавају га шта се десило у Београду. Гледа у свештеника који је ту да мотри на њега. И каже му:
„Јадни Срби, шта ће бити с њима?"
Кнез Павле у том тренутку није могао да зна за све страхоте које ће уследити. Није могао да зна за милион и по убијених Срба, што у рату, што после рата, што у концентрационим логорима. Није могао да претпостави, јер то ни најлуђи мозак није могао, страхоте Јасеновца, Јадовна, стрељања ђака у Крагујевцу. Није могао да зна како за мање од месец дана српска монархија више никада неће постојати, да ће, после Хитлера и Павелића, за тај непромишљени чин Србију казнити и комунистички терор, да ће уследити стрељање и протеривање националне елите, рушење музеја, зграда, мостова, његових планова да Београд постане центар источне Европе.
Није то могао да зна кнез Павле, тада гледајући свештеника Милутина Арсића. Или је већ тада могао да зна.
Јер како читамо у касније откривеним архивама, последњи Карађорђев потомак који је владао Србима до танчина је знао шта се спрема у Београду. Знао је за планове Интелиџенс сервиса да Југославију увуку у рат по сваку цену. Знао је за потплаћивања Земљорадничке странке, Српског културног клуба, делова војске. Знао је и да Стаљин жели отварање Балканског фронта, због чега су само комунисти у Југославији прижељкивали рат, и поред пакта Хитлера и Стаљина.
Знао је и да није паметно то што је америчком представнику Артуру Лејну на Белом двору рекао да ће „српски народ ући у рат с Немачком кад и Рузвелт", што је био аргумент који нико нормалан није могао да погази. Знао је да Мусолини у Риму припрема усташе за комадање Југославије, а карабињере да поново наплаћују казне на Јадрану. Знао је да немачки генерали нападају Хитлера јер се према Југославији понаша као према некој примадони, прижељкујући да са Србима „сторнирају старе рачуне из прошлог светског рата", како је рекао Геринг.
Кнез Павле није знао само једну ствар. Није знао да је његов народ толико лакомислен. Толико заводљив. И толико луд. Није знао да ће искривљени косовски мит поново експлодирати на улицама Београда. Није знао да ће се наћи људи који ће бити спремни да поведу Србе у ново страдање. Није знао да је могуће да у његовом Београду настане најмонструознија парола у историји: „Боље гроб него роб", која ће се само месец дана касније тако брутално обистинити широм разорене земље. |
Али кнез Павле није знао само једну ствар. Није знао да је његов народ толико лакомислен. Толико заводљив. И толико луд. Није знао да ће искривљени косовски мит поново експлодирати на улицама Београда. Није знао да ће се наћи људи који ће бити спремни да поведу Србе у ново страдање. Није знао да је могуће да у његовом Београду настане најмонструознија парола у историји: „Боље гроб него роб", која ће се само месец дана касније тако брутално обистинити широм разорене земље.
Коме је то требало? Југославија је била на путу да први пут избегне светски сукоб. Кнез је Хитлера замајавао две године. Куповао је време. Био неутралан док је падала Француска, Грчка, док је горело све око нас. Тражио помоћ Енглеске и није је добио. Као енглески ђак, оксфордски цимер министра спољних послова Ентонија Идна и краља Џорџа, није веровао да ће за 500.000 фунти стерлинга у Београду успети оно што није у Темишвару, Истанбулу и Софији, како се Черчилу жалио шеф операција СОЕ на Балкану Џорџ Тејлор. Није схватао колико је совјетска пропаганда јака међу Србима који су 27. марта викали: „Дуни ветре са Карпата, донеси нам Руса брата". И потценио је, ипак, велико антинемачко расположење међу Србима.
Или га није потценио. Или је знао све то и учинио све што је било до њега.
Кнез Павле је с Мачеком направио споразум како би примирио Хрвате док траје светски сукоб. У Србији је сменио Стојадиновића чим је и помислио да нас превише приближи Трећем рајху. Није крио своје англофилско расположење, а признао је и СССР, последњи у Европи. С Хитлером је преговарао, кажу немачки извори, више него било ко други. И по цену рата није допустио Немачкој прелаз нити превоз трупа у нападу на пријатељску Грчку.
После година дипломатске битке усред највећег рата у историји човечанства, кнез Павле је једини добио могућност да Пакт потпише без војних клаузула. То је било нешто попут Стаљиновог пакта, наша обавеза да не нападнемо Немачку. Тражили смо да то објавимо јавно, како не би било никаквих сумњи. Јер ко би у Србији веровао нашем амбасадору у Берлину, Иви Андрићу, или његовом колеги у Риму, Милошу Црњанском.
Немци су дозволили и тај последњи уступак. У београдској „Политици" на насловној страни, коју српска историја прећуткује 70 година, изашао је наслов преко целе насловне: „Југославија приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије."
У преводу: Југославија је потписала мир у најкрвавијем рату у светској историји. Кнез Павле је то објавио народу. И затим мирно кренуо на одмор на Брдо код Крања, када су га пресрели генерал Недељковић и свештеник Арсић.
И зато је њима првима саопштио шта ће бити последице 27. марта. Загледао се у свештеника и рекао:
„Јадни Срби, шта ће бити с њима?"
(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)
