Фељтон о кнезу Павлу Карађорђевићу
6. део
Пуцњи Пунише Рачића
ПИШЕ: Миодраг Јанковић
Почетком августа 1924. године, кнез Павле је добио једно писмо од свог пријатеља Бернара Беренсона. Већ тада је Беренсон уживао углед као врстан познавалац уметности. Постоји значајна преписка њих двојице, на енглеском. Једног дана би је ваљало превести на српски. У писму о коме је реч, Беренсон каже да би био рад да се неко време посвети изучавању фресака у српским манастирима. Кнез Павле, одушевљен, понудио му је сву своју помоћ.
Кнез нема свој дом и станује у јужној Француској, у Грасу, недалеко од Азурне обале. Убрзо, односи кнеза Павла и краља Александра су се побољшали. Краљ је свом брату од стрица дозволио да се настани у једној вили крај Бохињског језера. Након скоро двогодишњег странствовања, кнез је стигао у Београд. Краљ му је показао свој нови дедињски двор у изградњи. Божић су провели породично и од те 1925. године, тако је било све до трагедије 1934.
У јануару 1925. кнез је предложио краљу Александру да у Београду оснује један музеј модерне уметности. У почетку, краљ није веровао у тако нешто. Упутио га је на министра финансија.
Из једног писма Бернарду Беренсону сазнајемо шта је после било:
"Предложио сам министру да ћу му ја гарантовати стварање језгра галерије модерне уметности", пише кнез Павле. "Значи, биће бесплатно за државу. Они треба само да обезбеде лепу зграду. Одавно сам бацио око на изванредан турски конак из 18. века, с лепим амамом - округлом просторијом с куполом и нишама које би биле одличне за статуе. Одмах зам започео акцију и писао великом броју људи."
"Турски конак" је, кнез тада то није знао, подигао књаз Милош за себе. После је назван "Конак кнегиње Љубице".
На своја писма кнез је ускоро добио охрабрујуће одговоре. Одговорили су му његови енглески пријатељи: леди Емералд Кјунерд, сер Џозеф Давин, лорд Ајвор Черчил... Молећи за свој музеј, кнез је овако писао:
"Моја земља Србија, нема ниједну уметничку галерију, а већ много година желим да отворим галерију у Београду. Моја влада је, наравно, обезбедила зграду за ту сврху, с тим да ја на почетку обезбедим довољно слика да се створи језгро једне националне збирке. Предлажем да то буде галерија модерне уметности и да се у њој не излажу дела настала пре деветнаестога века."
До пролећа 1927. кнезу је дато или обећано 50 слика. Крајем априла упутио је писмо Беренсоновима да би се захвалио госпођи Беренсон која је поклонила једног Писароа:
"Обоје сте толико дивни према мени што сте ту прекрасну слику дали за мој музеј... Немам речи да изразим захвалност због ваше великодушности."
И док је замисао о стварању музеја напредовала, 20. јуна 1928, у току бурне седнице Народне скупштине хрватски посланик Иван Пернар је на најбезобразнији начин увредио посланика Пунишу Рачића. Овај је потегао револвер и проливена је била крв у скупштини. Убијен је Павле Радић и Ђура Басаричек, а рањени Пернар, Гранђа и Стјепан Радић. Вођа Хрватске сељачке странке Радић ће од задобијених рана умрети 8. августа.
Други син кнегиње Олге и кнеза Павла рођен је, као и први, у Вајтлоџу 29. јуна 1928. Добио је име Никола.
После убиства у Народној скупштини избила је незапамћена криза у Краљевини. Краљ Александар је 6. јануара 1929. године одлучио да уведе лични режим. Суспендовао је Видовдански устав.
 Краљ Александар |
Почетком октобра 1929. краљ је преименовао државу у "Југославија" и поделио је у девет бановина. Нови премијер је постао краљев миљеник, белорукац и генерал Петар Живковић.
Овим актом српске политичке странке су биле дезорганизоване, док је Влатко Мачек ликовао, рекавши: "Лајбек је раскопчан".
Краљ је покушао да наметне своје "интегрално југословенство".
Усред свих ових догађаја, који ће се показати као фатални за Југославију, почетком 1929. године, у Конаку кнегиње Љубице почео је са радом Музеј савремене уметности, претеча "Музеја кнеза Павла". За директора Музеја постављен је Милан Кашанин.
Док су се у Немачкој могли уочити последњи трзаји Вајмарске Републике, краљ Југославије Александар је, не доводећи у сумњу југословенску идеју, у другу деценију своје владавине ушао са новим уставом. Историја га је назвала "октроисани", а краљ га је "поклонио своме народу" 3. септембра 1931. Укинуо је свој лични режим и формирао своју "дворску странку". Имао је аверзију према парламентаризму и за странке је тврдио да их треба "завиличити".
Почетком 1933. године настаје један политички манифест који тражи признавање народног суверенитета и враћање на устав из 1918. Потписници су били Антун Корошец, Мехмед Спахо и Влатко Мачек. Српска радикална странка се придружила. Краљ је наредио да се Спахо ухапси а Корошец и Мачек су били интернирани. Краљ је напао и римокатоличку цркву.
Краљевим указом, почетком септембра 1933. кнез Павле је именован за директора свих музеја Југославије.
Из једног кнежевог писма госпођи Беренсон најбоље се види шта кнез Павле осећа:
"Драга госпођо Беренсон, толико је љубазно од вас што сте ми послали своју књигу. Затекао сам је по повратку из Париза где сам провео више од месец дана и одмах почео да је читам. Чудно, али ваша књига ме не испуњава жељом да посетим земље које описујете, већ чини да чезнем за вашим домом, вама и Бернардом. Никад нисам волео фанатизам било које врсте, па и велика жеља за путовањем у ма како лепа места пре ме одбија него што ме привлачи... Како су ова времена тешка: човек из дана у дан не зна хоће ли се пробудити материјално упропашћен, како је тешко имати децу чија је судбина више него неизвесна. Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари... Када ћемо се видети? Човек остари не виђајући уопште оне које воли, и проводећи живот виђајући људе које не воли. Каква судбина!"
Краљ Александар је стигао у Марсељ 9. октобра 1934. у званичну државну посету Француској. Искрцао се на Белгијском кеју и после церемоније поздрава, сео у аутомобил заједно са Лујом Бартуом и генералом Жоржом. Кортеж се упутио авенијом Канебијер према споменику француским војницима на Солунском фронту.
Смрт га је чекала пред берзом. Павелић, Коминтерна, Мусолини (да ли само они?) пуцали су и убили југословенског краља.
(Текст је у скраћеном облику објављен у "Вечерњим новостима" 25. децембра 2011. године.)
