Покровитељ

Филм

Књиге о 27. марту

Остале књиге...

Рехабилитација

Сахрана на Опленцу

Годишњица

Сазнајте више...

- Кнез Павле сачувао Хрватима Истру (Политика, 4.11.2012.)

- Јуриш на Дедиње (Политика, 8.10.2012.)

Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића

- Јадни Срби, шта ће бити с њима (Press, 7.3.2012.)

- Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије (Вечерње новости, 28.1.2012.)

- Пуч слободних зидара (Press, 01.08.2010.)

- Време смакнућа без суда и пресуде: Случај господина Владислава Рибникара - Коста Димитријевић

- Инсерт из ТВ емисије о кнезу Павлу (РТС, 2008)

- Изгнанство: Јоханесбург, 1946

- Никола Миловановић: Војни пуч и 27. март

- Милан А. Фотић: Изгубљени пут - Правно-политичка и идеолошка расправа

Др Јакоб Б. Хоптнер: Југославија у кризи: 1934-1941 (одломак)

- Мемоари патријарха Гаврила

- Ексклузивне фотографије: Кнез Павле у државној посети Немачкој

- Др Мирко Косић - Одабрани текстови

- Драгослав Ђорђевић: На раскрсници '41 (одломци)

- Српски културни клуб

- 27. март 1941.: Метеоролошке прилике у Београду

- Округли сто 27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике (Београд; 25-27.3.2003.)

Краљевина Југославија 1941. - Проф. др Вељко Ђурић Мишина

Будимо то што јесмо - Интервју са Драгославом Ђорђевићем (Кишобран, септембар 2007)

- Иво Андрић о албанском питању

- Говор краља Петра II

- Петар II у депешама Титових амбасадора

Догађај - Извршење пуча - Седамдесетогодишњица 27. марта 1941. - Изводи из мемоара генерала Боривоја Мирковића

Ексклузивно: Отворен архив
организатора 27. марта

PRESS, 27.3.2011.
ПИШЕ: Миодраг Јанковић

На 70. годишињицу 27-мартовског пуча, Pressmagazin ексклузивно објављује изводе из мемоара генерала Боривоја Мирковића, човека који је желео да буде упамћен као добротвор српског народа, али је гурнуо тај народ у најкрвавији сукоб у историји.

Седамдесет година после кобног 27. марта 1941. године, доступан је, напокон, лични архив једног од главних пучиста - ваздухопловног бригадног генерала краљевске југословенске војске Боривоја Мирковића.

Читавих пола века и више, 27. март су објашњавали само победници, историчари Јосипа Броза, којима је он лично трасирао пут својим тумачењем историје.

- Преокрет од 27. марта није био ствар појединаца, ствар мале групе, него ствар читавог народа - рекао је друг Тито. - Иначе се не би могло извршити оно што је извршено. Појединци су учинили оно што је хтјела маса, што је хтио народ. Двадесет седми март 1941. године био је бојни зов под оружје, на одбрану ове земље...

На основу веродостојних докумената, данас можемо да кажемо да се ова Брозова варијанта историје показала као нетачна.

Већ извесно време располажемо документима који потичу из тајне архиве енглеског Министарства спољних послова; реч је о извештајима британских агената секције за специјалне операције на Балкану (СОЕ) који су били упућени председнику енглеске владе Винстону Черчилу. То су извештаји Хјуа Далтона, Џорџа Тејлора, Александра Глена, Била Бејлија, Тома Мастерсона и Тревора Гленвила.

Из ових докумената добија се тачна слика: Енглези су платили пуч. Далтон, у извештају од 28. марта 1941, каже:

- Од како сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже. Успели смо да образујемо и резервни фонд од 16 милиона динара који би се користио у случају да упутнице из Лондона не могу да буду достављене. Мислим да смо добили добру противвредност за уложени новац.

И не само то. Ево шта каже Гленвил (извештај од 27. септембра исте године):

- Што се тиче питања учешћа службе СОЕ у извођењу пуча, сматрам да би било фер истаћи да су Мирковић и Кнежевић радили спонтано и независно, али да је, поштено говорећи, и наша заслуга за такво расположење у народу, захваљујући коме је и створена нова Влада. У ствари, ово је и резултат нашег осамнаестомесечног мукотрпног рада.

После ових навода лако се може разумети да је Броз подметнуо лажну верзију. Из извештаја енглеских агената тачно се види ко је од Срба био плаћен и ко је „помогао" да се остваре енглески планови. Дакле, Енглези нису потплатили цео народ, већ само одређене људе. Али са мало новца успело им је да изазову велику несрећу „читавог народа".

У књизи „Кнез Павле - истина о 27. марту" прецизно је описан цео пуч и то на основу свих расположивих докумената; посебно треба истаћи да су аутори имали увид у лични архив кнеза Павла, који је био под ембаргом и чува се на универзитету Колумбија у САД.

Како би се добила још целовитија слика ове велике српске драме, потребно је било сакупити све расположиве текстове које су написали сами пучисти. Антологија је посвећена српским антихеројима. Списи Боривоја Мирковића су до данас били непознати историчарима. Из свега што је оставио (а то није мали фонд) израња трагична личност овог генерала који је главни организатор и извршилац пуча од 27. марта 1941. године.

Он није примио новац од Енглеза за своје (не)дело. Он је несрећу изазвао из личних разлога које је он сам описао у антологијском писму Драгиши Цветковићу од 18. априла 1948. године (види оквир). Свој живот је окончао у емиграцији у Лондону као сиромах, прикупљајући документа која га оправдавају у „Каирској афери".

Из ове антологије Pressmagazin ексклузивно објављује неколико његових документа. За почетак, његов мемоарски спис из децембра 1941. у Каиру:

„Још првих дана после ослобођења 1918. године осетило се да се створило такво државно уређење, како то нису захтевали ни државни ни народни интереси.

Осетило се да не постоји једна моћна и снажна власт, односно једна снажна идеја, за чије се остварење тражила изванредно јака снага с великим политичким разумевањем.

Све ово разапињало ми је душу и спремало у мени револуционарног осветника, који је годинама и годинама звонио корневиљским звонима и позивао поштени и свесни народ на узбуну и на одмазду.

Отприлике пре пет година, када сам већ стигао до једног положаја с кога сам обимније могао да радим на прикупљању свих позитивних снага, правих и истинских родољуба, створио сам одлуку да оборим једном заувек срамне режиме забушаната, мародера и вагабунди, који су после уједињења пристизали један за другим, смењивали се и спремали народну пропаст.

Систематски сам радио да прво духовно припремим и прикупим све млађе људе с којима сам сарађивао у свом службеном животу и то не само међу својим ваздухопловним официрима, већ и у целом београдском гарнизону.
У тој припреми користио сам сваки моменат да сондирам мишљење својих млађих сарадника и после дискусије о приликама у земљи и о нашој неминовној националној пропасти; већина од њих одлазили су са сузама у очима и с речима:

- Па шта чекамо?"

Боривоје Мирковић је још 1918. године схватио да је Југославија - промашај. И он постаје, како сам каже, „револуционарни осветник"!

Он се спрема да спасава народ од пропасти и већ себе види као „изабраника НЕБА". Па каже:

„То је била та моја основна припрема код млађих људи. О већини наших политичких људи имао сам веома лоше мишљење, а о самом кнезу намеснику и његовим способностима, нарочито у вођењу управе земље, можда и најгоре."

Као да смо у Шекспировом „Хамлету". И Мирковић наставља:

„Да би заиста могло доћи до једног стварног народног ослобођења од свега зла што је као нека неман притискивала народни живот, било је потребно прво узети власт у Београду силом, оборити режим и довести нове људе, који ће створити и остварити један нови, бољи и сигурнији поредак у земљи.

Духовно сам све припремио. Била је потребна само једна заповест и све би било извршено такорећи у магновењу.
Моје фамилијарне незгоде спречиле су ме у томе, јер сам очекујући побољшање у породичном животу пропустио моменат да остварим моју већ утврђену замисао. (Тих дана моја жена, тешко болесна, умирала је у болници, а мало дете остало код куће без икакве неге и надзора).

Да сам још тада извршио удар народног ослобођења, ратни догађаји из 1941. године не би нас затекли овако неприпремљене. Све оно што је вукло земљу у блато десетину година требало је, по мојој замисли, да се утопи у крви, беспоштедно и до последњег кривца, па макар то ишло и до милиона."

Мирковић је и поред свих тешкоћа на које је наилазио, смело ишао ка свом циљу:

„Немајући сараднике на вишим положајима, морао сам да одуговлачим, хтео - не хтео. Једина моја нада и снага на коју сам сигурно могао да рачунам, били су млађи официри.

У непрекидном усавршавању ових припрема затекли су ме догађаји потписивања Пакта другом половином марта 1941. године.

Још на неколико дана пре потписивања Пакта све је било спремљено, само се чекао дан који ће бити најпогоднији за извршење удара."

Мирковић стално ослушкује „глас народа" и чује шта народ „мисли", па је из свега закључио да је „народ зрео за побуну":

„Када је 25. марта потписан Пакт, пала је коцка.

Потписивање Пакта у Бечу, створило је у мени одлуку да оборим трули и народу наметнут режим Драгише Цветковића, заједно са кнезом-издајником и његова „два присутна грађана" (два остала намесника)."

„Револуционарни осветник" консултује и генерала Симовића, који је „у начелу" ствар прихватио, али му је рекао да се мора још сачекати.

„Ја сам заправо и чекао. Сада сам чекао да се два потписника Бечког пакта врате у Београд, јер сам сматрао да у случају њиховог останка у Немачкој, они би могли да се врате на чело немачких батаљона и да, у улози југословенских Хаха, поново формирају неку владу.

26. марта изјутра обавештен сам да су се ова двојица вратили у Београд.

Баш тога јутра ја сам у својој глави изграђивао последњи план за извршење удара. Ништа нисам смео да пишем, да се ствар евентуално не би компромитовала. Напомињем да је овај план већ раније био израђен у мојој глави, само сам га обнављао и утврђивао.

Карактеристично је да ја, који сам инспирисао и извео удар народног ослобођења 27. марта, нисам имао снаге да израдим једну писану скицу! Можда је за ово био разлог што ми је, као заступнику команданта ваздухопловства, на неколико месеци раније обијен у два маха мој писаћи сто.

У мислима на извршење државног удара провео сам све до 13 часова, потпуно сам.

Пошто сам савесно и скрупулозно размотрио све чињенице које су биле за и против, донео сам одлуку да у току ноћи 26/27. марта у 2.20 часова са трупама ваздухопловства и трупама земунског гарнизона извршим удар за народно ослобођење.

Моји најактивнији сарадници били су: у земунском гарнизону пешадијски пуковник Милоје Динић, а у београдском гарнизону пешадијски мајор Живан Кнежевић, који су у току последњих година имали за дужност да по мојим интенцијама везују млађе официре за ову идеју."

Какви су били планови генерала Мирковића после извршеног пуча? Он је желео да остане у сенци. Није, каже, ни помишљао да буде вођа.

„Можда ће неко поставити питање откуд баш да ђенерал Симовић буде предодређен за преузимање државне власти.
Ја сам тридесет и неколико година активни официр и познајем детаљно све догађаје и људе, који су прошли кроз стару српску, а после и југословенску војску. Дуго година ценио сам, мислио и одлучивао који су то људи у војсци и политици (политичаре већином нисам познавао) могли да дођу у обзир за спасавање земље.

Драги пријатељу, све ово је била историјска нужда, и као да је све са неба долазило Својеврстан политички тестамент генерала пучисте Боривоја Мирковића изванредно употпуњује писмо које је он упутио Драгиши Цветковићу 18. априла 1948. године. Драги Драгиша, пријатељу и рођаче, Господин Трифунац, предаде ми Твоје писмо, које ме је најпријатније изненадило и обрадовало, јер Ти си мој први пријатељ, али онај прави и искрени, и ја ћу Ти, као човек, остати вечно веран и онако како то заслужује Твоја братска пажња и љубав, које си ми стално указивао. Твоја породична трагедија дубоко ме коснула, јер тако тешку судбину ниси заслужио нити Ти, а још мање Твоја несрећна сестра. Шта се сад може, него корачати напред отворених очију, не би ли се земља спасла оног сатанског чудовишта, које прети уништењу целокупног српства. Подугачко би трајало да Ти овим путем дајем детаљнија разјашњења о свима догађајима и њиховим консеквенцама. Овим путем, кажем, немогуће ми је, јер је сувише дугачко трајала моја одисеја. Ипак ћу покушати у најкраћем: није била „Каирска афера" већ „Лондонска", јер су је из Лондона провоцирала фатална браћа Кнежевићи, који беху већ чврсто зајашили Круну и Метузалемску Владу. Један као Министар Двора распућинском снагом вођаше Младост Краљеву, а дуги, мајор, у својству Шефа Војног кабинета при председништву, истом снагом, заулареног и ушкопљеног Слободана, водио је попут ординарног православног сивоње, јер овом мајору, једном уредбом, коју донесе та јадна Влада, по Врховном наређењу Радојевом, дадоше права контролне власти, и није био потчињен председнику, ушкопљеном Слободану, већ непосредно краљу. Пре него сам се одлучио да извршим Државни Удар, ломио сам се данима, да дођем до Тебе, и да у пријатељству, које је већ владало међу нама, потражимо заједнички излаз из створене ситуације. И поколебам се у последњем моменту, кад сам се већ био спремио да тражим пријем и састанак с Тобом. Све је ово била једна историјска нужда, и као да је све с НЕБА долазило, а ради грехова почињених на свима странама државног и друштвеног живота, дошла је и казна. Добро кажеш: „Пред историјом ће се показати који ће од нас двојице носити одговорност или заслуге за ова акта, потпис Пакта и Државног Удара". Даклем, Драгиша, да завршимо. Немаш разлога да се љутиш на мене, Твога пријатеља онда и сада. Ја сам Те онда ценио и сада Те ценим, и као човека и као пријатеља и као политичара и као државника. Преварио си се једанпута, али како рекох, ја Тебе не теретим, ја Те и сада браним, а што се све па онако деси, како Ти напред рекох: БОЖЈА ПРОМИСАО. Није се могло избећи и са тим завршимо наше објашњење, и наставимо у пријатељству, јер ја и Ти нарочито могли бисмо данас много да учинимо и помогнемо. Ја и остајем онај стари Твој пријатељ и друг и рођак, и дозволи да те загрлим.

Два човека који су највише привлачили моју пажњу били су у првом реду армијски ђенерал Душан Симовић, мој дугогодишњи командант ваздухопловства, а из ратова познати командант пешачких пукова и армијски ђенерал Богољуб Илић.

Ја ни под којим околностима нисам хтео да преузмем власт 27. марта 1941. године, јер сам желео да мој рад остане за народ и да буде апсолутно анониман."

Генерал је сневао да остане упамћен само као добротвор српског народа, никако као владар. Као што је он био предодређен да изврши доброчинство и спасе народ, тако су, тврди, генерал Симовић или генерал Илић били предодређени да постану вође. Он, генерал Мирковић, остаје у сенци и наслађује се срећом целог народа. Касније ће се видети да је генерал Мирковић имао и религиозне екстазе.

- 27. март је наша народна нужда и тај дан требало је да буде прекретница између болесног народног организма и његовог дефинитивног исцељења - записао је генерал Мирковић можда и поимајући себе као Великог Хирурга, лекара - исцелитеља.

На крају овог списа налази се посебно поглавље под насловом „Моје везе са Енглезима". Мирковић је ту записао:

„Енглески војни изасланик у Београду пуковник Кларк, добијао је уредно сва обавештења о немачкој и италијанској војсци, која су тангирала Велику Британију, од шефа 1. одсека Обавештајног одељења Главног Ђенералштаба, пуковника Жарка Поповића.

Када је пуковник Жарко Поповић у августу 1940. године био премештен за војног изасланика у Москви, пуковник Кларк га је питао:

- Коме сад да се обраћам за податке?

Пуковник Поповић му је одговорио:

- Ја не познајем ниједног већег пријатеља Велике Британије од ђенерала Боре Мирковића и он је једини који може да вам даје потребне податке.

Ја сам заиста саопштавао податке о кретању немачких и италијанских трупа, које сам добијао најповерљивијим путем, енглеском ваздухопловном изасланику потпуковнику Макдоналду, и пре мог познанства са пуковником Кларком.

Ове податке потпуковник Макдоналд добијао је преко Шефа обавештајног одсека Штаба ваздухопловства мајора Душана Бабића и резервног коњичког капетана Живојина Крстића.

И поред свих органа Интелиџенс-сервиса, који су постојали у Југославији, нико од ових није могао доћи до тих података изузев пуковника Кларка, који је ове добијао од пуковника Поповића, а потпуковник Макдоналд од мене.
23. марта поподне саопштио ми је потпуковник Макдоналд да председник владе Драгиша Цветковић и Министар спољних послова Цинцар-Марковић путују сутрадан у Немачку ради потписивања Пакта.

Насловна страна Pressmagazina на дан обележавања седамдесетогодишњице војног пуча од 27. марта 1941.

25. марта по подне поново је дошао код мене потпуковник Макдоналд и известио ме да је Пакт потписан.

Ја, моментално страховито увређен и револтиран, викнуо сам:

- Тај пакт мора да падне... Он мора да буде оборен... Он не сме да остане на снази... Ту срамоту српски народ не може да поднесе!

На то ме је потпуковник Макдоналд упитао:

- Па шта можете сад?

Ја сам му одговорио:

- Оно што сам наумио! Пакт има да падне!

Његове речи после тога биле су:

- Па ко може сад то да обори?

Опет револтиран, узвикнуо сам:

- Ја ћу га оборити!"

(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)