Покровитељ
Филм
Књиге о 27. марту
Рехабилитација
Сахрана на Опленцу
Годишњица
Сазнајте више...
- Кнез Павле сачувао Хрватима Истру (Политика, 4.11.2012.)
- Јуриш на Дедиње (Политика, 8.10.2012.)
Политичко завештање српском народу др Мирослава Спалајковића
- Јадни Срби, шта ће бити с њима (Press, 7.3.2012.)
- Како су потрошене златне резерве Краљевине Југославије (Вечерње новости, 28.1.2012.)
- Пуч слободних зидара (Press, 01.08.2010.)
- Време смакнућа без суда и пресуде: Случај господина Владислава Рибникара - Коста Димитријевић
- Инсерт из ТВ емисије о кнезу Павлу (РТС, 2008)
- Изгнанство: Јоханесбург, 1946
- Никола Миловановић: Војни пуч и 27. март
- Милан А. Фотић: Изгубљени пут - Правно-политичка и идеолошка расправа
Др Јакоб Б. Хоптнер: Југославија у кризи: 1934-1941 (одломак)
- Ексклузивне фотографије: Кнез Павле у државној посети Немачкој
- Др Мирко Косић - Одабрани текстови
- Драгослав Ђорђевић: На раскрсници '41 (одломци)
- 27. март 1941.: Метеоролошке прилике у Београду
- Округли сто 27. март 1941: Кнез Павле у вихорима европске политике (Београд; 25-27.3.2003.)
Краљевина Југославија 1941. - Проф. др Вељко Ђурић Мишина
Будимо то што јесмо - Интервју са Драгославом Ђорђевићем (Кишобран, септембар 2007)
- Иво Андрић о албанском питању
- Петар II у депешама Титових амбасадора
Коста Димитријевић
ВРЕМЕ СМАКНУЋА БЕЗ СУДА И ПРЕСУДЕ:
Случај господина Владислава Рибникара
Кликните овде да преузмете текст Косте Димитријевића, изворно објављен у "Летопису Матице српске" (септембар 2008., књ. 482, стр. 551-560).
Реаговања на објављени прилог
19. јануар 2010.
Поштовани господине Јанковићу,
Пишем вам у вези са текстом "Време смакнућа без без суда и пресуде или случај господина Владислава Рибникара", који је објављен у "Летопису Матице српске" 2008. године и који и ви одатле преносите на васем сајту.
Да вам се најпре представим: ја сам Владислава Рибникар, ћерка Владислава Рибникара, и моје име помиње се у наведеном тексту. Била сам вишегодисњи професор на Филолошком факултету у Београду, а сада предајем на Универзитету у Нотингему. Текст објављен у "Летопису Матице српске" имала сам прилике да прочитам тек са закашњењем и одмах реаговала на њега писмом упућеним редакцији у којем указујем на неистине које су у њему објављене, а о којима могу лично да посведочим. Добила сам писмена уверавања главног уредника, господина Ивана Негрисорца, да ће моје писмо првом следећом приликом бити објављено у "Летопису". Шаљем вам то писмо у прилогу. Веома ценим ваше напоре да сајтом који уређујете допринесете успостављању историјске истине и верујем да не бисте желели да компромитујете цео тај труд тиме што ћете и даље задржати овај напис пун мржње, необразложених оптужби и неистинитих тврдњи на вашем сајту.
Са постовањем,
Владислава Рибникар
*
* *
Писмо Летопису Матице српске
10. децембар 2009.
Уважене колеге,
Недавно сам, са закашњењем, добила трећу свеску Летописа за 2008.годину и у њој са великим изненађењем прочитала један веома ружан напад на мог већ више од пет деценија покојног оца, новинара и некадашњег директора „Политике“, Владислава Рибникара. Реч је о напису Косте Димитријевића „Време смакнућа без суда и пресуде или Случај господина Владислава Рибникара“. Пред крај тога текста помиње се и моје име. С обзиром на углед и дугу традицију вашег часописа, који је и у најтежим временима успевао да сачува свој висок културни интегритет и достојанство, верујем да ми нећете ускрати право да се у оквиру исте рубрике и ја обратим читаоцима својим кратким коментаром и сведочанством.
Наслов Димитријевићевог текста сачињен је према узорима из сензационалистичке штампе и представља адекватну најаву реторике мржње која у целом том напису замењује језик чињеница и логичне аргументације. Пре него што је оптужница и сачињена а камоли доказана, један частан човек претворен је у „случај“, да би потом био изједначен са „смакнућима без суда и пресуде“ у партизанском Београду 1944, као да је лично био за њих одговоран или их својим рукама извршавао. У самом тексту узалуд ћемо тражити такву оптужницу. Излагање које читамо је усмено казивање господина Лоле Димитријевића, који у својим поодмаклим годинама, године 1989, у кафани хотела „Мажестик“, прича уз пиће потписнику текста о свом некадашњем пријатељу Владиславу Рибникару, за којег верује да га је 1944. пријавио комунистичкој полицији. За своју тврдњу господин Лола Димитријевић не даје никакве материјалне доказе. Његово казивање о мом покојном оцу, како га постхумно, две деценије касније, преноси потписник текста, прожето је нетрпељивошћу и злобом и представља мешавину кафанског оговарања и политички интонираног и агресивног етикетирања и денунцирања. Оно је савршен доказ да језик мржње следи само властиту ирационалну логику и отуд врви од контрадикција. Рибникар је и бивши „нераздвојни пријатељ“ са којим приповедач дели најлепше успомене из младости и човек који је „увек живео сам за себе“, „у неком свом, одвојеном свету, недоступном обичним смртницима“. Приповедач у свог пријатеља има пуно поверење и истовремено зна много „о његовом дволичном карактеру и махинацијама из ранијих времена“. Чаршијски трачеви који се тичу Рибникаровог детињства и односа са братом („Причао ми је Миле Рибникар да је увек био ’црна овца у породици’“), допуњују се злобним алузијама на његов љубавни живот, масонство, па чак и начин облачења („Дотеран као и увек попут типичног дендија…“), и вербалном еквилибристиком представљају као део укупне моралне, политичке и људске кривице. Ипак, праве увреде очекују нас у политичкој сфери. „Типични буржуј“ Владислав Рибникар био је „салонски комуниста“, био је, штавише, „звер у људском облику“. Као антикомуниста, господин Лола Димитријевић је морао знати да израз „салонски комуниста“ представља осуду само у оквиру комунистичке реторике, где подразумева непожељно класно порекло и сумњиви интелектуализам, док друга наведена фраза припада погрдном језику најгоре форме стаљинизма. Али у овој врсти дискурса значење речи није битно. Као што каже Ранко Бугарски у књизи Језик у друштвеној кризи, „говор мржње нимало не мари за историју, етимологију, семантику - он језик напросто употребљава као тољагу“.
Све ово не би било вредно помена да не представља наративни оквир за врло озбиљну и тешку оптужбу: господин Лола Димитријевић два пута је хапшен непосредно по партизанском преузимању власти 1944. на основу доставе Владислава Рибникара. Из затвора га је оба пута избавио мајор ОЗНЕ Бора Нешковић, пошто га је случајно приметио међу осумњиченим грађанима у згради полиције. Годинама касније, у разговору такође вођеном у кафани хотела „Мажестик“, Нешковић је Димитријевићу саопштио да га је пријавио Рибникар, чију је доставу, знајући да су у питању неистине, „одмах поцепао“. Димитријевић, за кога директор „Политике“ представља комунистичку „звер у људском облику“, не показује никакву резерву према мајору комунистичке тајне полиције из најгорих времена. Напротив, он прима његов исказ као констатацију истине.
Оптужница против мога оца почива, дакле, искључиво на једном усменом сведочењу. До нас то сведочење - као и много шта друго у овом тексту - стиже из треће руке, онако како га је господин Лола Димитријевић у прошлости чуо и запамтио и потом, пре две деценије, препричао Кости Димитријевићу. Оптужница такве врсте не може се ни бранити ни оспоравати. На вербалном плану, она имитира агресивни гест описан у наслову, смакнуће без суда и пресуде, и то у тренутку када ни оптужени ни тужилац, па колико је мени познато ни могући сведоци оптужбе и одбране – више нису међу живима.
О нечему, ипак, могу да посведочим, и то позивајући се на чињенице. Пред крај текста можемо прочитати следеће реченице:
„Само једном приликом моја страдања од њеног оца испричао сам ћерки Владислави Рибникар, која је тада заплакала. Она је дете из првог Рибникаревог брака, и заједно са старијим братом др Слободаном, по другом очевом венчању, била је одстрањена из виле на Дедињу...“.
Нисам Рибникарева ћерка из првог брака. Господина Лолу Димитријевића никада нисам имала прилике да упознам. Његову причу досад ни од ког нисам чула. Моји родитељи иселили су се из виле на Дедињу много пре мог рођења. Што се тиче очеве деце из првог брака, мог брата Слободана и сестара Милице и Иване, они су наставили да живе са њим и његовом другом женом Јаром, мојом мајком, све док нису засновали сопствене породице. О томе сведоче многе породичне фотографије.
Још једну неистину бих желела да исправим. Мој отац се никад није „тешко разболео од рака“ и у таквој ситуацији медитирао о својим гресима из прошлости. Као што добро знају сви који га памте, он је дуго патио од високог крвног притиска и умро када га је срце издало.
На једном месту у свом излагању господин Лола Димитријевић помиње трагичне догађаје из националне историје и истиче колико зла су српском народу досад наносиле унутрашње политичке и идеолошке поделе и сукоби. Судећи по овом напису, исти образац још једном се понавља. Поново показујемо како смо „кадри да ударимо једни на друге“, да жигошемо и разарамо без провере и доказа, чак и противно чињеницама и истини, и без могућности одбране.
Владислава Рибникар
