И гроб и роб: Одговор Драгише Цветковића Ивици Дачићу

И гроб и роб: Одговор Драгише Цветковића Ивици Дачићу

PRESS, 04.10.2009.
ПИШЕ: Вељко Лалић

Суд у Нишу рехабилитовао је Драгишу Цветковића, да би истог дана Ивица Дачић, као лидер странке која је наследила ЦК, оштро протестовао што је због сарадње с окупатором кривице ослобођен човек који је цео рат провео у логору „Бањица" или у кућном притвору у Нишу.

'Ми видимо да комунисти са највећим одушевљењем прослављају 27. март као први дан своје комунистичке револуције која их је довела на власт. Али, још пре комуниста овај „подвиг" одушевљено су поздравили Павелић и усташе. Јер 27. март је омогућио Павелићу да у хаосу рата оствари своју монструозну усташку државу. Али 27. март је постао и народни празник комунистичке Југославије. И са правом. Без њега - скоро са сигурношћу се може рећи - Југославија не само што не би познала нацистичку, усташку, већ ни садашњу комунистичку окупацију", пише кнезу Павлу његов председник владе Драгиша Цветковић.

Датум је 21. фебруар 1956. године. Место: Париз. Писмо проналазимо у збирци кнеза Павла, похрањеној на Универзитету Колумбија у Њујорку. Ту је још гомила докумената у којима бивши премијер предвиђа „страшну реакцију у земљи, када једном људи буду сазнали истину".

И педесетак година после овог писма била је прилика да се сазна истина. Суд у Нишу рехабилитовао је Драгишу Цветковића, али је истог дана лидер странке наследнице ЦК оштро протестовао што је рехабилитован човек осуђен за сарадњу с окупатором (?!), који је цео рат провео или у логору „Бањица", или у кућном притвору у Нишу.

Заменик премијера Ивица Дачић једноставно је затражио да се злочинцима прогласе сви који су потписали Тројни пакт. Значи, и наш амбасадор у Берлину Иво Андрић, који је ретуширан са свих слика потписивања у дворцу Белведере, или Ј. Б. Тито и његова партија, која је много пре Цветковића потписала Пакт о ненападању с Адолфом Хитлером.

Исто оно што је 25. марта потписала југословенска влада, не прихватајући војне клаузуле, што домаћа историја фалсификује 70 година.

Судбоносна одлука о потписивању Тројног пакта, пак, донета је на седници Крунског савета 6. марта 1941, после повратка кнеза Павла из Берхтесгадена. Драгиша Цветковић у писму од 21. фебруара 1956. обавештава кнеза намесника како се мора тачно објаснити шта су тада разговарали, јер се „потурају тезе о Солуну". Америчком научнику Јакобу Хобтнеру исту седницу описује и Влатко Мачек. Готово да нема разлике:

Кнез Павле је описао свој разговор с Хитлером и обавестио савет како фирер захтева да Југославија потпише пакт. Нагласио је озбиљност ситуације и позвао Цинцар-Марковића да изложи ситуацију. Министар је упозорио на могућност италијанске инвазије и замисао како да се с Немачком потпише пакт. Истакао је да је сигуран да Немци неће постављати територијалне захтеве, као и да се једино потписивањем Тројног пакта могу обуздати Италијани. Цинцар-Марковић је чак био уверен да се могу извући одређена обећања: да осовинска војска неће улазити у земљу, да никакав ратни материјал, па чак ни рањеници, неће пролазити кроз Југославију, да не морамо да улазимо у рат на страни Осовине.

„Је ли ситуација тако критична да нема друге него потписати пакт?", питали су га присутни.

„Управо таква", одговорио је, после чега је Словенац Франц Куловец одмах прихватио његов предлог.

Онда је реч узео председник владе. Драгиша Цветковић је подвукао да се не сме дозволити да се окупира Солун, јер ће онда и Југославија бити одсечена. Немачка ће тек тада да поставља нове захтеве, а ако потпишемо пакт, тек онда нећемо моћи да спречимо пад Солуна. Зато се он противи потписивању пакта, узвикнуо је Цветковић, рекавши како се Немцима мора поновити да ће се Солун бранити свим средствима.Онда се умешао Влатко Мачек и затражио од Цинцар-Марковића да одговори на главно питање: Да ли одбијање пакта значи рат с Осовином?

- Значи - одговорио је министар спољних послова.

Мачек се окренуо генералу Пешићу и затражио оцену војних способности за рат с Немачком.

- Ако избије рат - мирно је причао генерал - јасно је да ће Немци брзо да овладају читавим севером земље; заузеће дунавску и савску низију и три највећа града - Љубљану, Загреб и Београд. Војска ће морати да се повуче у планине Босне, где ће моћи да издржи око шест недеља. После тога нећемо имати више ни хране ни муниције и мораћемо да капитулирамо.

Избила је препирка. Намесник Раденко Станковић се сетио да „Југославија може да уђе у рат макар симболично".

- Ја сам стари војник - прекинуо га је Пешић - али још нисам чуо за симболичан рат. Шта је то?

Намесник је објаснио да треба да нађемо неког свог Де Гола, а да краљ и влада с око 100.000 војника могу да се пробију за Грчку.

- То је себично гледиште - прекинуо га је Цветковић - које значи да спасемо кожу, а народ препустимо на милост и немилост окупаторима.

Станковић је остао усамљен. Сви су одобрили потписивање Тројног пакта, осим кнеза Павла, који није гласао, с тим да Немачка пружи гаранције које је предложио Цинцар-Марковић. Цветковић је још додао да се обећања Немачке, ако Југославија потпише пакт, морају објавити како би народ сазнао шта се збива...

У подне 7. марта Александар Цинцар-Марковић позвао је немачког амбасадора Виктора фон Херена и саопштио му одлуку Крунског савета: приступање Тројном пакту, уз услов да се обавежу да ће поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије, да неће тражити војну сарадњу, као ни пролаз трупа.

Рибентроп је за четири дана одговорио да Немачка прихвата све захтеве, осим клаузуле Тројног пакта којом се све земље потписнице обавезују на узајамну војну помоћ.

Али, истог дана увече, у 18.05 Немачка је прихватила и овај захтев. Рибентроп је телефоном позвао Херена и у разговору, који је прислушкивао југословенски Централни пресбиро, пренео „да је фирер пристао и на ову формулацију". Био је изненађен као и генерал Јодл са чувеном реченицом да се „Хитлер према Југославији понаша као према примадони".

Нестрпљив да чује потврду, Рибентроп је окренуо исти телефон у 22.10, али је чуо да нема новости.

Ујутру, званични Београд је изашао с новим захтевима. Сад се од Немаца тражило да јавно објаве договорене ноте, као и да се дода „да ће се узети у обзир југословенски интереси у Солуну". Ово је био повод за оштру дебату на седници Крунског савета 12. марта, јер је Цинцар-Марковић са Солуном прекорачио овлашћења. Драгиша Цветковић је, штавише, оштро приговорио, подсећајући да Југославија само жели да задржи склопљене уговоре и слободну зону Солуна.

Коначно, пошто је и у Београду одбачена идеја о Солуну, Рибентроп је 19. марта у 6.43 позвао Херена:

- Реците тој господи у Београду како је ово јединствена прилика коју не смеју да пропусте. Ако је одмах не прихвате, искрснуће разне техничке потешкоће и читава ствар ће бити отежана. Прихватио сам њихове предлоге и то се питање не може одложити. Јапанци долазе 25. марта...

Крунски савет се састао 20. марта. Дошао је тренутак одлуке. Немци су испунили све захтеве, па чак и последњи Цинцар-Марковића: протоколи се неће званично објавити, али ће Југославија да их „потури" у своје новине. Немци неће ни да потврде, ни да демантују ове клаузуле.

Југославија је у Бечу приступила Тројном пакту 25. марта. У сутрашњој „Политици" освануле су три тајне војне клаузуле, које су практично гарантовале нашу неутралност...

Недовољно за Винстона Черчила, чије одељење СОЕ у Београду је увелико организовало преврат, којим је руководио Хју Далтон. Драгиша Цветковић обратио се се британском премијеру 4. априла 1950. у угледном француском „Фигароу":

- Сва обавештења добијена од дипломатских и војних представника Југославије у Немачкој била су директно прослеђивана француским и енглеским дипломатским представницима. Ови телеграми, откривени у фамозном вагону француског Великог врховног штаба у Компијењу, озбиљно су, у немачким очима, компромитовали југословенску владу.

Руски посланик у Београду, г. Плотњикоф, обећао ми је тражено наоружање, да би три месеца пре него што се заратило напустио Београд и више се није вратио.

На крају, супротно Черчиловом очекивању, Симовић је капитулирао после 11 дана. Војно, резултат пуча је раван нули. Корист су имали само Немци: 400.000 вагона кукуруза, 250.000 вагона пшенице, олово и бакар... Ако свему додамо људске губитке, који само код Срба достижу милион убијених, има се јасан увид на учешће Југославије у том рату.

Драгиша Цветковић закључује:

- „Боље рат него пакт, боље гроб него роб", била је парола свих оних који су и од рата и од гроба бежали у паници ка мору, остављајући народу Југославије да буде и роб и гроб. Тим истим путем ишла је и цела влада од 27. марта, пошто су претходно потписали капитулацију трупа, послали војску у заробљеничке логоре, народ под немачком, италијанском, мађарском, бугарском и албанском окупацијом, под масакром усташким и грађанским ратом из кога је произашла данашња комунистичка окупација Југославије.

(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)

Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.