Сведочење Николе Губарева
ГЕНАРАЛШТАБ РАДИО ЗА ИТАЛИЈАНЕ
Press, 16.11.2008.
ПИШЕ: Вељко Лалић
Како је у Београд стигла група италијанских шпијуна заводника која је растурила београдско високо друштво. Синовац патријарха Дожића био полицијски шпијун у Патријаршији, Варнаву отровао кувар или његова љубавница.
Саслушање Николе Губарева, једног од најпознатијих предратних обавештајаца, представља једно од најзанимљивијих сведочења која се могу наћи у недавно ослобођеној архиви Безбедносно-информативне агенције. Овај белогардејац, који је пре рата руководио бројним одсецима тајне полиције, једини је веровао да ће се спасти сигурне смрти ако поштено до краја све исприча.
Пуне четири године зато је пред иследницима Удбе износио бројне пикантерије из некадашњег јавног живота и рада државног апарата предратне Југославије. Прессмагазин у данашњем броју преноси детаље о раду италијанске обавештајне службе, која је уочи рата, због нерешених питања око Хрватске, била највећи непријатељ Краљевине Југославије.
Велика игра, како је објаснио иследницима Удбе Никола Губерев, почела је доласком Мусолинија на власт и његовим отвореним претензијама на Балкану. Школована и веома опасна обавештајна служба се устремила на Београд. У југословенску престоницу пристижу пуковник Висконти Праска, касније један од познатијих генерала, и његов помоћник Сан Ђорђо.
- Како су сукоби Београда и Рима добијали на интензитету, тако су Италијани све више пажње придавали шпијунском раду - причао је Губарев. - Послата је екипа младих и лепих људи с финим манирима, знањем страних језика, музички надарених и обучених по последњој моди. Сем тога, били су и добро ситуирани, свако је имао свој аутомобил, а уз све то по правилу је ишла и нека грофовска титула.
Тако дотерани и образовани, били су на мети тадашње београдске елите, која се просто отимала ко ће их пре позвати на раскошни пријем у својој вили, на партију карата или тениса или ко ће их придобити за заједничке излете или балове. На сваком од ових скупова, гости из Италије су били прворазредне звезде.
Упоредо с доласком нових гостију у Београд, Управа града почиње да бележи и све већи број љубавних пустоловина, авантура, а често и дуже везе Италијана с ћеркама и супругама бивших и активних министара, генерала, државних чиновника и других чланова београдске елите.
|
На који начин је спровођена конрола цркве?
|
Тако се убрзо сазнало и за љубавну везу супруге доктора Милана Стојадиновића, тадашњег председника владе, и аташеа за штампу Пјетра Биса. Управа је сазнала да се премијерова супруга купала гола у кади напуњеној шампањцем са италијанским шпијуном, али о томе нико није смео да рапортира превареном мужу.
Због свега тога, припадници Трећег одсека имали су пред собом врло тежак задатак, с једне стране, били су то представници дипломатског кора застићени имунитетом, али још горе, браниле су их разне везе које пружа неприкосновени и свемоћни виши круг београдске елите.
Знало се да италијанска обавештајна служба ради веома активно, што је на крају и потврђено после претреса Праскиног стана у улици Милоша Великог број 1. Када је пронађена и комплетна шифрована листа повереника за Београд и целу Југославију, као и листа невероватних трошкова који су за само годину дана износили двадесет милиона динара.
Управа је открила и неколико великих шпијунажа учињених у корист Италије. Најпре је разоткривен италијански повереник на служби у Оперативном одељењу Главног генералштаба Новаковића, затим пуковник у пензији Луј Мицић, и на крају професор Цвет, хонорарни чиновник на служби у Одељењу за шифру Главног генералштаба.
Италијани су практично знали све наше војне планове. Новаковић је несумњиво спадао у ред најактивнијих и најважнијих италијанских шпијуна, захваљујући коме је Рим из прве руке добијао најповерљивије планове и извештаје Оперативног одељења Главног генералштаба. То је била наша велика провала после које је, колико се сећам, Новаковић осуђен на смрт.
Састанци Сан Ђорђа и Новаковића на почетку су одржавани на унапред уговореним местима. Много таквих сусрета је одржано у помрчини београдских биоскопа, на степеницама вишеспратних кућа, у авлијама и другим скровитим местима, све док Сан Ђорђо није закључио да је најбезбедније да се састају на Новом гробљу, на гробу једне Новаковићеве рођаке.
После тога, почели су редовни састанци сваког понедељка у подне, када на гробљу има најмање посетилаца. Новаковић је у подне излазио из канцеларије пошто би претходно свратио у цвећарску радњу код „Конкордије", где је куповао букет цвећа.
Пред уласком на гробље, он је испраћао шофера јер се у варош враћао увек трамвајем. Одлазио је на гроб своје рођаке и стављао на њега букет с његовим извештајем. Вратио би се у варош а да уопште није видео Сан Ђорђа, који би се појавио тек после његовог одласка. Само када је била исплата, Сан Ђорђо би долазио пре Новаковића.
Друга провала био је Луј Митић, пуковник у пензији, иначе родом Далматинац. Он је пензионисан због „мариборске афере", због чега је био врло незадовољан, што су Италијани одмах искористили. Митић је био веома способан и знао је много генерала и официра, од којих је као радознали бонвиван скупљао врло корисне информације. Од мајора Лалића, на пример, сазнао је све податаке како ће се реформисати извесни пукови у случају рата. С њим у групи осуђено је пет-шест официра, али колико се сећам, мајор Лалић је на суђењу ослобођен. Ухапшен је и професор Цвет, који је држао кључ свих наших шифри, тако да се после свега могло рећи да су Италијани непосредно пред улазак у Албанију имали све информације о стању српске војске.
(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)
