Покровитељ
Филм
Књиге о 27. марту
Рехабилитација
Сахрана на Опленцу
Годишњица
Сазнајте више...
Милан Антић: Намесници и Министар Двора пред судом
Милан Антић: Изводи из бележака
- И гроб и роб: Одговор Драгише Цветковића Ивици Дачићу (Press, 04.10.2009.)
- Како бака каже (Одговор Вељка Лалића Жарку Кораћу, Press, 04.10.2009.)
- Стотине 'издајника' чека рехабилитацију (Press, 26.09.2009.)
- Рехабилитован Драгиша Цветковић (Press, 26.09.2009.)
- Ексклузивно - УДБА: Досије Милана Стојадиновића
- Ексклузивно: Подела Југославије почела у Аргентини! (Press, 15.3.2009.)
- Отворен досије Мустафе Голубића: Стаљинова наредба - Дража уместо Тита (2. део, Press, 28.12.2008.)
- Отворен досије Мустафе Голубића: Издао ме Тито! Али, нека га... (1. део, Press, 14.12.2008.)
- Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ (фељтон, Вечерње новости 2005)
Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ
ШЕФ ВЛАДЕ - ПРОТЕРАН
(15. део)
Вечерње новости, 29.01.2005
ПИШУ: Вељко Лалић и Угљеша Балшић
Милан Стојадиновић улази |
ПО доласку у Београд, немачка тајна полиција трудила се да објасни хапшење и интернирање председника владе и најмоћније личности у предратној Југославији Милана Стојадиновића.
Извештаје о предаји Стојадиновића Енглезима, које "Новости" проналазе у досијеу Милана Стојадиновића у архиву Удбе, немачкој тајној полицији писали су сви начелници Управе града Београда.
"Према усменом наређењу немачких војних власти, а по питању Милана Стојадиновића, част ми је поднети следећи извештај: Од управника града Београда, господина Дринчића, био сам одређен за обезбеђење и чување др Милана Стојадиновића на Илиџи код Сарајева. Гледао сам да Стојадиновић остане изолован и да му се сва пошта цензурише, па да о свим запажањима извештавам господина Дринчића или господина Мила Јовановића, шефа одељења опште полиције.
За време службовања на Илиџи два пута је долазила супруга др Стојадиновића и остајала по неколико дана(одобрења је добијала у Београду). Док сам ја био на Илиџи, са др Стојадиновићем шетао сам један сат пре подне и по један сат по подне, а одлазили смо и у војну болницу у Сарајеву, где је Стојадиновић лечио зубе. Телефонски из Београда, 15. марта, наредио ми је бивши управник Дринчић да ће доћи у недељу 16. марта из Београда аутомобилима и да ће предузети све за Стојадиновића. 16. марта 1941. у подне дошао је у Сарајево тадашњи начелник агената господин Миодраг Чохаџић, с два аутомобила и агентима, и пренео ми наредбу да се иде за Велес", Миодраг Лазић, чиновник Седмог кварта УГБ.
ГЕСТАПО је узео извештаје и од свих осталих агената, а најдетаљније од шефа агената Миодрага Чохаџића:
"Не сећам се датума, било је око половине марта. Био је петак, позвао ме управник града господин Дринчић и рекао ми да идем за Сарајево да отпратим господина Стојадиновића до грчке границе. Замолио сам управника да ме не упућује јер лично познајем Стојадиновића, али он није хтео ни да чује.
Сутрадан, позвао ме управник и рекао да своју слику предам Драгом Јовановићу, тадашњем шефу одељења опште полиције. Када су Јовановић и Миловановић дошли, донели су формуларе за пасоше. Ја сам попунио формулар за себе, а њих двојица за остале. Тада сам видео да на пут поред мене иду Миодраг Лазић, чиновник, који је у то време био шеф службе безбедности код др Стојадиновића у Сарајеву, Боривоје Ђурашковић, поднадзорник полицијских агената, Сотир Питашевић и Ђорђе Граховац, агенти, као и два шофера агената - Слободан Маливуковић и Петар, чијег презимена сада не могу да се сетим.
Јовановић ми је рекао да дођем по подне за пасош, а Миловановић да ће ме сачекати у Скопљу, односно на путу до Скопља ка Велесу. Истог дана, управник ми је дао једно писмо и чек на слободну зону Југославије у Солуну од 50.000 драхми, да је предам др Стојадиновићу и кажем му да је то за његов трошак. Затим је рекао да се иде овим путем: Сарајево, Ужице, Чачак, Рашка, Косовска Митровица, Приштина, село Липљане, где ће бити преноћиште, даље - Скопље, Велес, Ђевђелија, грчка граница.
У понедељак ујутру ја сам чекао Лазића, али је он дошао тек доцније, готово око седам сати. Лазић је ишао у предњим колима с др Стојадиновићем, Ђурашковићем, а ја сам био у другим колима с Питашевићем и Граховцем. Тако смо путовали одређеним путем све до Косовске Митровице, када је нама у другим колима нестало бензина. Изгубили смо први ауто, јер смо у мраку залутали и отишли ка Гњилану, па смо тек око поноћи стигли у Липљане - жандармеријску станицу. Одавде смо кренули око осам сати, и када смо стигли у Скопље и прошли кроз исто на излазу, мислим код трошарине или болнице, господин Гојко Миловановић махао је руком и ми смо стали и узели га у наша кола и продужили пут.
У КОЛИМА ми је Миловановић показао пасош др Стојадиновића који је био визиран за Грчку. Тако смо преко Ђевђелије прешли границу. Након извесног времена стигла су два грчка аутомобила с два полицијска официра. Један је био мајор, мали сув плави, а други пун, црномањасти и имао је наочаре. У првим колима сам био ја, грчки полицајац с наочарима и један жандарм на боку, а у другим Стојадиновић, Миловановић и тај грчки мајор у цивилу.
У Солун смо стигли по мраку и стали пред једну кућу за коју мислим да се налази у близини кеја. Ту смо сви изашли, и Грци како нису говорили ниједан други језик, замолили су ме да кажем др Стојадиновићу да ће ту да се одмори. Када смо ушли у кућу, ту нас је сачекала једна госпођица и једна девојчица и с нама је остао тај црни полицајац, али сада без наочара. Ту смо добили чај и коњак, а затим смо вечерали. Како смо били сви уморни то смо разговарали где ћемо да ноћимо и договорили се у 'Медитеран паласу', јер је тако др Стојадиновић хтео.
Око 23 часа дошао је грчки мајор и рекао ми да се спремим. Тада сам видео још неке особе поред њега, можда петорицу, шесторицу. Известио сам Миловановића да можемо да кренемо, као и др Милана Стојадиновића, јер сам мислио да идемо у хотел. Кад смо изашли на улицу, Грци су имали још један ауто, Миловановић и ја, на изричит захтев Стојадиновића, сели смо с њим у кола. Она кола испред нас, у којима су били Грци ишла су, а ми за њима. Тада сам видео да смо ми на кеју и Грци су осветљавали лампама један чамац. Дошли су до аутомобила, позвали др Стојадиновића и за њим сишли у чамац, затим пренели његове ствари. Ми смо се опростили од ових Грка и сели у један ауто с грчким полицајцем, па је ушао још један старији господин.
Грчки полицајац нас је питао у који ћемо хотел. У колима сам слушао разговор оног старијег господина с Грком који је седео на боку. Разговор је био на грчком, а како је овај старији господин говорио грчки развлачећи, то сам га питао ко је он. Рекао ми је да је енглески конзул из Солуна!"
НА КРФ КОД РОДБИНЕ
У ИЗВЕШТАЈУ шефа агената Миодрага Чохаџића забележено је да је Стојадиновић написао телеграм својој породици, који је он предао комесару у Ђевђелији. Телеграм никад није стигао до Стојадиновићеве породице, а какав су однос имали према бившем председнику владе види се и из реченице Чохаџића како Стојадиновић није имао појма куда иде:
- За време док смо били у кући оног Грка на вечери Стојадиновић је рекао да би ишао на Крф код своје родбине.
"СВОЈЕВОЉНО" У ЗАТВОР
ДОК је Стојадиновић пребациван с једне британске лађе - од Солуна до Атине, затим преко Средоземног мора и Александрије кроз Суецки канал до Адена и одатле Индијским океаном до острва Маурицијус, где је стигао 14. априла 1941. власти су у Београду прошириле вести како је - Стојадиновић "својевољно" отишао у иностранство.
(НАСТАВЉА СЕ)
(Фељтон објављујемо уз дозволу Вечерњих новости.)