Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ - 8. део

Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ

СРБИ БРАНЕ СТЕПИНЦА

(8. део)

Вечерње новости, 22.01.2005
ПИШУ: Вељко Лалић и Угљеша Балшић

СРПСКА емигрантска штампа користила је сваку прилику да нападне комунистичку Југославију, због чега је једном дошло до таквог парадокса "да су бранили Степинца када је требао да буде ухапшен". Југословенски конзул и бивши председник владе и један од вођа српске емиграције Милан Стојадиновић на састанку 29. јануара 1953. године управо се договарају како да нађу бар једну заједничку ствар - "напад на Степинца".

- Мерцедес се потпуно оградио од писања "Српске заставе", пребацивши све на уредника Филиповића, али је у дискусији о Ватикану, углавном остао на ватиканским позицијама. Саслушао је ствари о деловању Степинца, али је и после тога рекао да је то престрог корак за наше власти. Објашњено му је да цела ватиканска кампања није имала лоших последица по нашу земљу, набачен је и позитиван став западњака с новим америчким зајмом непосредно после нашег прекида односа с Ватиканом.

Ово је један од ретких "задатака" које је Милан Стојадиновић ревносно обавио. На следећем састанку, читавих шест месеци касније он је поносно указао како је "Српска застава" изменила став према Степинцу, образлажући "како је раније о њему позитивно писала само да нападне на Југославију".

Осим тога Стојадиновић није урадио ништа, јер како је сам рекао конзулу на њиховом првом састанку у 1953. години, "он више неће да ради, док му се не пусти брат".

- Неће да сарађује док му је брат у затвору, а сем тога још му није ни објашњено како наше власти гледају на њега; питање држављанства, имовине, пензије, повратка... те да он на крају не жели да постане Титов агент.
НИ Стојадиновић, ни агент Удбе, ипак, нису желели да прекину разговор. Стојадиновић је посебно желео да сазна све о ситуацији у земљи. "Ову тему Мерцедес је баш форсирао", пише Карлос у извештају Удби:

- Осетило се да се спремио за такву дискусију с одређеним циљем. Прво, говорио је о тешкоћама у пољопривреди и чудио се како не можемо да се извучемо, окривљујући идеју задругарства. Развио је тезу о недостатку личне слободе, говорио је о заслузи режима што је спасена војничка част наше земље и армије, да је постигнуто национално јединство што је најважније ради целине територије, али да су пуни затвори и да нема довољно демократије.

Комунистички агент је затегао ситуацију, због чега је и Стојадиновић казао "да ни он није демократа, нити је за једну демократију која прелази у анархизам". Навео је пример пуцања у бившој југословенској скупштини, пише Карлос, али је "остао при ставу да је наш режим престрог, да је непомирљив, што доводи до неразумевања, ствара проблеме, као на пример с емиграцијом која би с мало еластичнијом политиком могла лако да се ликвидира за свагда.

- ОВДЕ је дошао на жељено тло. Навео је као пример могућност да дође до сагласности са Мачеком, што би условило да његове присталице у земљи заузму коректан став према режиму. Објашњено му је да до данас иза Мачека нема никога, да је то давна прошлост и да ми немамо никакве потребе за његовом особом што отклања сваки наш интерес. Он је објаснио да је случајно узео пример Мачека, да је он лично такође његов противник, али да би једним компромисом са старим политичарима влада решила проблем емиграције, као и разна мишљења у иностранству о унутрашњем неспокојству, недемократичности и слично.

Стојадиновић је затим сасекао Удбиног агента, директним питањем: "Да ли може да дође до помирења с Петром Карађорђевићем". "О томе нема говора", казао је југословенски конзул, нагласивши "да овакве теме уопште нису погодне за разговор".

Стојадиновић је мирно прешао преко овога и наставио "како чује да у Београду постоји једна кафана (чини му се "Руски цар") где се састаје опозиција".

Мерцедес каже да ти људи не вреде ништа и да чим се нешто званично постави ућуткају се од страха и више ништа не предузимају - пише Карлос.

Стојадиновић пред комунистичког агента отворено поставља и питање свог повратка у земљу.

- То је потезао кроз читав разговор, као и потребу помирљивости с наше стране и компромиса са старим политичарима. Изгледа да он ипак све то ради осмишљено или по савету његових управљача да се угура у наш организам - закључује извештај с првог састанка с Миланом Стојадиновићем у 1953. години југословенски конзул у Буенос Ајресу.

НА ЛИНИЈИ ЗАПАДА


КАКО је слабило поверење у сарадњу с Миланом Стојадиновићем Удба је почела да прикупља информације о његовим сарадницима. Један од најзанимљивијих извештаја је о новинару Милана Микашиновућу, који је блиски Стојадиновићев пријатељ и дописник "Економиста" у Бону.

Извештај Лудвига 28. 7. 1953:

Новинар. Србин. Емигрант, налази се у Бону као дописник листа "Економиста". Микашиновић је за време рата радио за Недића у уредништву "Новог времена" и као дописник у Берлину. У Немачку је дошао на неколико месеци као дописник поменутог листа, чији је главни акционар Милан Стојадиновић. Микашиновић се ових дана враћа у Аргентину преко Шпаније. Дописништво је предао једном немачком новинару. У Немачку је, како он прича, дошао као дописник овог листа, али истовремено и да обави извесне послове за Стојадиновића, који ускоро треба да дође у Европу.

Стојадиновић, према Микашиновићу, живи добро у Аргентини и саветник је тамошњег владе за финансијска питања. Има своју вилу и направио је већ новац. Према њему Стојадиновић је најрепрезентативнија личност југословенске емиграције у коју запад има највише поверење.

Стојадиновић такође данас не даје никакве изјаве против Тита и Југославије и на тај се начин налази на линији запада, а истовремено неће сличним изјавама да уништава своје позиције код западног капитала који данас ради и тргује у Југослвији, и истовремено захтева да се његове инвестиције признају од садашњих и будућих југословенских власти.

Из Микашиновићевог причања може да се закључи да предстојећи Стојадиновићев долазак у Европу треба да буде не само трговачке, него и политичке природе. Трговачки утолико што Стојадиновић склапа трговинске уговоре за аргентинску владу и од тога има проценат, политичке, утолико што Стојадиновић путује код Франка у Шпанију, где треба да добије одликовање. Затим треба да отпутује за Рим, где одраније има своје везе и познанства. Вероватно ће бити примљен и од папе, а разговараће и са владиним званичницима. Ако данашња владина коалиција остане у Немачкој на власти Стојадиновић треба да дође и у Немачку где би водио разговоре с владиним званичницима као и са немачким капиталистима, Крупом и другима. Овај Стојадиновићев долазак у Европу треба да значи почетак Стојадиновићевог политичког рада, и то не на организовању емиграције и слично, већ иступању пред западом у име југословенске емиграције.


(НАСТАВЉА СЕ)

(Фељтон објављујемо уз дозволу Вечерњих новости.)

Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.