Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ - 1. део

Милан Стојадиновић у тајном архиву УДБЕ

УВЕК УЗ ПОБЕДНИКА

(1. део)

Вечерње новости, 15.01.2005
ПИШУ: Вељко Лалић и Угљеша Балшић

Милан Стојадиновић

МИЛАНА Стојадиновића нико није боље описао од агената Удбе дајући му - на почетку њихове сарадње 1952. године - конспиративно име: Мерцедес. Јер, заиста др Милан Стојадиновић, три пута министар финансија, два пута председник владе и министар спољних послова, несумњиво највећа политичка и економска личност предратне Југославије, био је - српски Мерцедес.

У предговору његових мемоара "Ни рат ни пакт" професор Љубодраг Димић, један од наших најпризнатијих историчара Другог светског рата, поставља питање: "Ко је био Милан Стојадиновић? Велики човек, како су мислили једни? Фашиста, како су га видели други? Финансијски маг, како су тврдили трећи? Успешни председник владе или корумпирани политичар, ауторитарна личност или демократа, англофил или германофил, вешти демагог или реалан човек, потенцијални српски квислинг или патриота..."

После увида у обимну документацију Удбе, у коју "Новости" прве улазе после тачно 60 година, може се рећи само једно: Милан Стојадиновић био је - од свега овога по мало. Јер, као што ће бити објашњено у фељтону "Новости", Немци ће тек 1942. открити да је Стојадиновић, у ствари, све време био "енглески човек", Удба ће знатно улагати у њихову сарадњу, све до тзв. "тршћанске кризе", када ће се Стојадиновић "на располагање" ставити Италијанима. Милан Стојадиновић свој живот једноставно је водио као и своју политику, коју тако лепо образлаже у мемоарима:

"Ја сам природно - ради заштите интереса своје земље - био у добрим односима с целим светом, с директорима централне Европе, као и државницима западних демократија. Тако сам 1937. закључио Пакт о ненападању и пријатељству с Италијом, а исте године продужио Уговор о пријатељству с Француском. У року од четири месеца, октобар 1937 - јануар 1938, учинио сам званичне посете Паризу, Лондону, Риму и Берлину."

Његов говор на финансијском одбору Народне скупштине 4. фебруара 1937. још боље показује на коју карту је увек играо:

- Господо, један и по милион војника у будућем европском рату решиће рат. Где се наших један и по милион војника буду ставили, на тој страни биће сигурна победа. Па, чак, и ако не би ушли у рат, један и по милион војника, то је тако важан један фактор, да и после свршеног рата ми ћемо требати и победницима и пораженима".

Стојадиновићева калкулација веома је јасна: увек бити уз победника. Зато он 1952. године, као већ заборављени српски политичар, опет ради за победника: Титову Југославију.

Ни комунисти нису гадљиви. Док Стојадиновићево име у јавности и историји не сме ни да се изговори, без јасне идеолошке ограде, комунистичке власти по сваку цену покушавају да с "фашистом", "издајником" "класним непријатељем", "зеленашем" направе договор и пошаљу га у Швајцарску или Немачку због "обнављања крупних привредних и политичких веза".

План Удбе у пет тачака, 12. августа 1952.:

1. Читаво време рата је провео у интернацији на острву Маурицијус под надзором британских власти. Почетком 1946. пуштен на слободу, те се пребацио у Рио де Жанеиро, а онда у Буенос Ајрес. Жена Аугуста и две кћерке пребегле су из Београда у Рим почетком 1944. Ту се млађа ћерка удала за четничког поручника Душана Радоњића. Од преласка у емиграцију нико од Стојадиновићеве породице није узео никаквог учешћа нити израженог непријатељства према ФНРЈ. Ово важи и за његовог зета Радоњића.

У земљи се налази његов брат Драгомир и сестра, која живи на слободи. Народне власти су свима заплениле имовину. Драгомир је осуђен на 15 година робије.

2. Преласком у Буенос Ајрес др Милан Стојадиновић се одлично пласирао у економским, а кроз то и политичким круговима Аргентине, као стални финансијски саветник владе провинције Буенос Ајреса (седиште у Ла Плати), као повремени финансијски саветник аргентинске централне банке, а повремено га по политичким линијама консултује и аргентински МИП. Према неким информацијама има отворен приступ до Перона. Уз то, као акционар учествује у неколико већих предузећа. Рачуна се да је његов месечни приход нешто испод две хиљаде долара.

3. Током четворогодишње разраде његове делатности у Буенос Ајресу нисмо могли да установимо ниједан случај његовог активног иступања против ФНР. Политичка емиграција се на њега много обраћала, али се добија утисак да он емиграцију сматра изгубљеном, безвредном, а сваки њен рад бескорисним. Једино је у два наврата мањим сумама помогао црквеној општини у Буенос Ајресу и за неке појединце издејствовао усељење. Сам издаје једну економску ревију, а у овој редовно пише позитивно о економији и привредном развитку ФНРЈ.

4. Почетком ове године Стојадиновић се случајно срео с нашим трговинским делегатом Љубибратићем у Буенос Ајресу. Тај сусрет смо ми подржали те је, у међувремену, до њих дошло до још четири контакта. Своју евентуалну помоћ земљи из иностранства, он је на тактичан начин везивао уз нашу претходну измену става према његовом брату и сестри у земљи. Наиме, говорио је да би њима двома јако тешко пало ако би сазнали да он из иностранства помаже Титу, док њих у земљи прогоне.

5. Немајући подесно лице за контактирање са Стојадиновићем, на лице места упутили смо курирским послом саветника Бошка Видаковића, 8. августа, да обави овај задатак у Буенос Ајресу. Наш план је да се контакт и, евентуално, сарадња одвија на пријатељско-патриотској бази, имајући у виду и све елементе његове рехабилитације. Ако ово успе, Стојадиновић би се краће време држао на провери у Буенос Ајресу, а потом би се оријентисао на рад у Европи с центром у Швајцарској или Немачкој. Задатак би био обнављање старих крупних привредних и политичких веза и његово ангажовање на том плану.

Његово претходно ангажовање у корист наше земље и ефикасна помоћ на привредном и политичком пољу створили би услове за рехабилитацију његовог предратног рада. Да покажемо добру вољу ми бисмо с наше стране били вољни да олакшамо материјалне услове његовој сестри у Београду, као и смањење односно ослобођење од казне његовом брату Драгомиру. Напомињемо да је Стојадиновић за њега необично везан и да за његову судбину сматра и себе кривим.

За евентуалан рад у Европи ми смо спремни да му ставимо на расположење потребна материјална средства или капитал за рад, ако их нема. За почетак ангажовања задатак му је да преко својих аргентинских веза ради против Павелића и усташа, а преко економских веза да нам помогне у трговинским односима наше земље и Аргентине.

АУТО ЗА ПРЕМИЈЕРА

ПРИ првој посети Немачкој, Милан Стојадиновић посетио је фабрику аутомобила "Мерцедес". После обиласка чувене фабрике директор му је саопштио да су из управе немачког гиганта управо одлучили да му поклоне последњи модел аутомобила.

Стојадиновић је одбио рекавши да као представник краљевске владе нема право да прима поклоне. Директор је остао упоран, предложивши да га онда купи за неку симболичну суму. Стојадиновић је питао: - Колико?

- Нека буде један ваш динар - одговорио је директор "Мерцедеса".

Председник владе извукао је из џепа дводинарку и пружио је директору, причали су сведоци.

- Шта сад да радимо, немам да вам вратим ситно - нашалио се директор.

- Ништа не мари. Дајте још један за кусур...

(НАСТАВЉА СЕ)

(Фељтон објављујемо уз дозволу Вечерњих новости.)

Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.