Кнез Павле - Породични албум - 1918-1934 - Милорад Павловић Крпа

Милорад Павловић - «Крпа»
(1865-1957)

На фотографији Марка
Стојановића, с лева на десно:
Живојин Балугџић, министар
двора краља Петра I, Миле
Павловић - Крпа, професор
гимназије и Светолик Јакшић,
новинар

Буран живот и прегалачки рад професора београдске Друге мушке гимназије, књижевника и публицисте Милорада Павловића, познатијег под надимком «чика Миле» или «Миле Крпа», тема је за занимљив роман из београдског живота под династијом Обреновића и Карађорђевића.

Рођен од мајке Милеве и оца воскара Томе, у Теразијском сокаку, где је данас робна кућа «Београд», у време владавине кнеза Михаила, током своје младости Павловић је био огорчени противник династије Обреновић. Због учествовања у демонстрацијама 1882. године Миле Крпа је био избачен из гимназије, на студијама у Берлину дружио се са Карлом Либкнехтом, забрањена му је прва књига Слика и карактери, чешће је осуђиван због «штампарске кривице», био премештан и отпуштан из службе, а после Ивандањског атентата на краља Милана 1899. године са групом истомишљеника одлежао је 13 месеци у пожаревачком затвору.

После доласка на престо краља Петра I Карађорђевића, чији је Павловић приврженик и писац његовог првог животописа, он краће време уређује лист Одјек, по налогу српске владе у време руско-јапанског рата борави у Петрограду одакле Политици шаље извештаје. У ствари, он је са својим нераздвојним пријатељем Стеваном Сремцем био сарадник Политике од њеног првог броја, писао многе запажене уводнике и чланке о значајним савременицима као и догађајима. Под лажним именом, као тобожњи обућар, обишао је Босну и Херцеговину тада под туђинском управом и о томе објавио запажену књигу; у Прагу постаје велики пријатељ Томаша Масарика; за време Анексије са Пашићем и групом културних стваралаца борави у Русији, учествује као сведок на Фридјунговом процесу у Бечу...

Са своје 92. године живота Павловић је сарађивао у 107. листова и часописа, објавио читаву библиотеку превода са неколико страних језика и 18 оригиналних књига од којих су, поред путописа Напуљске шетње (1911), значајне његове биографије књижевника Стевана Сремца и војводе Живојина Мишића, чији је секретар био током Првог светског рата и за којег га је везивало велико пријатељство. Објавио је Приче из живота краља Петра I (1922), док му је најбоље дело Сунчана прашина остало у рукопису јер је одбио да га СКЗ штампа за време окупације (1941-1944). Поред биографије краља Александра I Карађорђевића, којег је упознао на школовању у петроградском Пажевском корпусу, оставио је 108 исписаних свезака успомена из рата и мира, које се чувају у Народној библиотеци Србије док се многи његови необјављени рукописи чувају у нашим архивима.

Поред друштвеног и националног рада веома је значајан и педагошки рад Милета Крпе, јер је био вољени професор многим познатим именима од којих помињемо неколицину: кнез Павле Карађорђевић, Петар Кочић, Коста Абрашевић, Растко Петровић, Милан Ракић, Моша Пијаде и др. «Још док су били у школским клупама умео сам да проценим њихове способности», говорио је чика Миле писцу ових редова у време када је за Политику припремао његову животну исповест објављену 1963. године под симболичним насловом Сведок једног столећа. У тој исповести било је изостављено поглавље посвећено школској години 1905/6 када је чика Миле био професор Друге београдске гимназије, која се налазила у старој, неугледној згради код Батал-џамије, на месту садашње Народне скупштине.

- По жељи свог стрица и старатеља ову гимназију је као ученик другог гимназије похађао и кнез Павле, којем сам дао слабу оцену у ђачкој књижици јер није знао да ми одговори о херцеговачком устанку - причао ми је чика Миле Павловић. - Директор ме због овог прекори, а министар просвете позове на одговорност у Двор код краља Петра I, док су неке моје колеге мислиле да ми је већ потписано решење о пензији. Богме, иако сам знао за краљеву правичност, улазећи у «чика Перин» кабинет није ми било лако, а он се тамо осмехује, тапше ме по рамену и честитајући каже: «Е, баш сте добро поступили, не сме се мом рођаку и штићенику гледати кроз прсте!» И још ме краљ замоли да се примим за сталног професора и васпитача тада болешљивог дечака-кнеза Павла, што сам прихватио под условом да ми плата буде иста као и мојих колега у Другој гимназији. Тако сам се са младим кнезом и његовом гувернантом ускоро обрео у Напуљу да бисмо путовали по целој Италији, где сам му показивао све знаменитости и о свему редовно писмима обавештавао краља Петра, од којих нека и данас, у препису, чувам.

Боравећи у Напуљу професор Павловић је написао своје чувене путописе, а 1907. године посетио је на Каприју великог руског писца Максима Горког, о чему је опширно писао.

Може се рећи да је професор Миле Крпа најзаслужнији што је код младог кнеза Павла пробудио љубав према вредним старинама и ликовној уметности, јер је и сам био страстан колекционар.

Коста Димитријевић




















Мапа сајта
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.