Покровитељ
Филм
Књиге о 27. марту
Рехабилитација
Сахрана на Опленцу
Годишњица
Сазнајте више...
- Истина о 27. марту у Тителу (4. јул 2011.)
- Промоција књиге у вршачкој Градској библиотеци (18. март 2010.)
- Принцеза на ФПН (Гостовање принцезе Јелисавете и аутора књиге на Факултету политичких наука у Београду)
Истина о 27. марту: Приказ књиге (Кишобран, април 2008.)
ИСТИНА О 27. МАРТУ
Полемика о књизи у дневном листу Политика
Колективна апотеоза професору
25. април 2008.
(Поводом текста «Историја, а не политика», «Политика», 22. априла)
Није ми чудно да једна књига као што је «Кнез Павле - истина о 27. марту» изазове један тако одлучан и тврд став готово целе Катедре за историју Филозофског факултета у Београду.
Међутим, чудно ми је да се на мој скромни чланак у «Политици» одговара колективном апотеозом проф.др Петрановићу. Мене уопште не занима проф.др Петрановић и нисам уопште импресиониран његовим вишетомним делом. Али, импресионира ме када се ученици тако нежно сећају свога учитеља и кад одлучно бране његово дело у коме, као у старом венецијанском огледалу, понекад, они воле да виде и свој лик. Тако нешто је заиста дирљиво па и романтично.
Хоћу да верујем да смо изашли из времена које су «појели скакавци», из полувековне владавине једноумља, из доба кад је све (па и историјографија) морало бити подређено одобрењу политичких комесара и Идеолошке комисије, из времена «Црвеног универзитета Карла Маркса»; да старог, замућеног, огледала више нема, да је замењено новим у коме се огледа ова нова ЕПОХА.
Знам да није лако ни себи, а камо ли другима и то јавно, признати своје заблуде. Тешко је осврнути се и видети себе у прошлости пред лажним олтарима. А време лети, доноси стално нова изненађења.
Зар није изненађујуће да скоро цела Катедра за историју сад устаје против једне нове књиге о 27. марту и протагонистима те српске трагедије? Против књиге која је написана искључиво на основу докумената и то оних који су до недавно били недоступни (реч је о личном Архиву кнеза Павла који се чува на Колумбија универзитету). Па спомиње «ревизионизам», «сензационализам»...
Да је могао (дужан сам да верујем у то шта данас кажу његови ученици) проф.др Петрановић би, пре свих, изучио 12. 000 докумената овог драгоценог архива и објавио истину без знака навода којима нас ауторе данас ките његови следбеници. Авај, њему, а ни другим нашим историчарима, то није било могуће све до недавно, зато што је кнез Павле забранио приступ овим документима докле год комунисти владају у Београду. Захваљујући кћерци кнеза Павла - кнегињи Јелисавети Карађорђевић, одговорни на Колумбија универзитету скинули су забрану и микрофилмови ове драгоцене грађе за историчаре предати су Архиву СЦГ (Југославије) у Београду. После оваквих напада на бестселер «Кнез Павле - истина о 27. марту» треба ли да верујем да је кнегиња Јелисавета Карађорђевић погрешила и да није требало да убеђује научнике са Колумбија универзитета да је код нас свршено са комунизмом? Ипак, нећу у тако нешто да поверујем.
Желим да верујем да ће наша историографија, ма колико да је страдала у бившем режиму, свој нови живот да живи и да ће Србија од тога имати користи.
Миодраг Јанковић
(Политика, 25. април 2008. у рубрици Међу нама, стр. 11)