Покровитељ

Филм

Књиге о 27. марту

Остале књиге...

Рехабилитација

Сахрана на Опленцу

Годишњица

Сазнајте више...

- Миодраг Јанковић: Фукара

- Писмо кнеза Арсена руској царици

- Крађа и прекрађа у Белом двору

- Кнез Павле добио улицу у Шапцу

- Кнегиња Јелисавета говори о кнезу Павлу (Press, 21.2.2010.)

- Документарни филм: Кнез Павле и кнегиња Олга на отварању Сајма (1939)

Коста Ст. Павловић: Двадесетпетогодишња преписка са кнезом Павлом

- Беседа владике Иринеја поводом 30. годишњице смрти кнеза Павла

- Говор кнеза Арсена

Карађорђевић Арсен, кнез, генерал

Кнез Арсен Карађорђевић

Основно и средње образовање добио је у Паризу, у лицеју Луји ле Гран, високо војничко образовање у Петрограду, у Константинској официрској академији.

За руског коњичког потпоручника произведен је 1877. Од 1883, до 1885. био је официр француске војне експедиције у Тонкин где је учествовао у многим борбама и био рањаван. Исказао је права чуда од јунаштва о чему је писала тадашња француска штампа. Четири године је провео у Петрограду, у гарнизону (1885-1889) а онда, у Алжиру, 1889. ступа у Легију странаца. У борбама се истакао беспримерним јунаштвом и бравурозним командовањем.

У Кијеву, 1. маја 1892. узео је себи за жену Аурору Павловну Демидов кнегињу Сан-Донато. Она је била кћи кијевског гувернера Павла Павловича Демидова и Јелене Петровне, принцезе Трубецкој. Родио му се син јединац Павле, 27/15 априла 1893. Овај брак је раскинут 1896. Договорно, исте године свог сина су поверили кнезу Петру, који је, после смрти своје жене Зорке и сина Андрије, са троје деце живео у Женеви. За издржавање и школовање свога сина Павла редовно је исплаћивао старијем брату новчане износе.

На молбу краља Петра I цару Николи II, руским царским Указом Арсен и Павле бивају отпуштени из руског поданства, да би 26. априла 1904. Указом српског краља били примљени у поданство српско. У руско-јапанском рату 1905. као пуковник командује коњичким козачким пуком у саставу армије генерала Ренеклипра. У боју код Мукдена исказао необично велику храброст и био одликован највишим руским царским одликовањем – златном сабљом. Том приликом унапређен је у чин генерала, начелника кавалеријске дивизије.

Краљ Петар I га је, 30. 08 1909. уврстио у «Породични Правилник српског краљевског Дома» а исти правилник је постао пуноважан 22. фебруара 1911. потписом председника министарског Савета Николе Пашића.

У мају месецу 1911. приступио организацији «Уједињење или смрт» познатијој као «Црна рука» и на првом скупу изјавио да то чини «ради одбране и уједињења угроженог српства».

Његова велика популарност учинила је да га регент Александар, показујући своју самовољу, омрзне и од краља Петра I затражи да му нареди да оде из Србије. Разочаран одлази у Русију. У борбама које су Руси водили на Западном фронту учествује као генерал Царске гарде. Прославио се у биткама код Риге и Варшаве. После октобарског Преврата Лењинових бољшевика заједно са многим другим племићима бива ухапшен и изведен пред тзв. совјетски суд грађана и војника. Оптужницу је саслушао како приличи једном хероју. Револуционари се нису усудили да убију славног српског генерала и он је после ослобађајуће «пресуде» заувек напустио Русију и остатак живота провео у Француској.

У Београду је последњи пут виђен на спроводу краља Александра.

У току свог бурног живота учествовао је у девет ратова и имао четрнаест двобоја. Од свих официра у нашој историји имао је највећи број одликовања.

Рођен у изгнанству упокојио се у изгнанству, 19. октобра 1938. у Паризу. Његов син, тада први намесник, уз највише државне и војне почасти сахранио га је у крипти цркве Св. Ђорђа на Опленцу.

Др Миодраг Јанковић

Литература:
Нил Балфур и Сели Мекеј: Кнез Павле Карађорђевић – једна закаснела биографија, Литера, Београд 1990.
Миодраг Јанковић: Кнез Павле – од лепоте до истине, Ведута, Београд 2004.
Дејвид Мекензи: Црна рука, Лондон, 1991.
Велики рат Србије за слободу и Уједињење, Главни Ђенералштаб, Београд, 1924.
Лични архив кнегиње Јелисавете Карађорђевић
Архив кнеза Павла, Колумбија Универзитет, САД.

Одликовања кнеза Арсена Карађорђевића

Према званичним подацима Војног музеја у Београду, у тој институцији чувају се следећа одликовања кнеза Арсена Карађорђевића:

МЕДАЉА ЗА РУСКО-ЈАПАНСКИ РАТ 1904-1905, руска На аверсу је симбол свевидећег ока, а испод године 1904-1905. На реверсу текст: ДА ВОЗНЕСЕТЪ ВАСЪ ГОСПОДЪ ВЪ СВОЕ ВРЕМЯ. Пречник 27.8mm. Сребро. Инв. бр. 12468.
ЗЛАТНА МЕДАЉА ЗА ХРАБРОСТ "МИЛОШ ОБИЛИЋ", 1913. Прва варијанта из 1913. године. Рад Huguenin frères. На аверсу је попрсје Милоша Обилића и натпис: МИЛОШ ОБИЛИЋ. На реверсу је крст с два укрштена мача и ловоров венац у коме је исписана девиза одликовања: ЗА ХРАБРОСТ. Испод је сигнатура: Huguenin. Пречник 36mm. Позлаћена бронза. Трака црвена. Инв. бр. 8837.
ОРДЕН КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ IV СТЕПЕНА Из периода 1904-1914. Рад бечке медаљерске радионице G.A.Scheid. Дим. 65x40mm. Трака црвена с белим ивичним пругама.В. кат. бр. 218. Инв. бр. 6406.
СПОМЕНИЦА АЛЕКСАНДРА III, руска На аверсу, у плиткој пластици је профил цара Александра III, с десне стране је натпис: ИМП. АЛЕКСАНДАРЪ III, а с леве гранчица. На реверсу, по средини су године: 1881-1894 са круном изнад и руским крстом испод. Пречник 28mm. Сребро. Трака црвена. Инв. бр. 6626.

Извор: Дарови Војном музеју - Каталог изложбе. Београд. 1990. стр. 99.