Događaj - Izvršenje puča - Juriš na Dedinje

Juriš na Dedinje

POLITIKA, 8.10.2012.
PIŠE: Ivan Miladinović

Šta se zapravo desilo oktobra 1944. godine kada su proleterske jedinice došle u Srbiju. Proces preispitivanja istorije uvek je bolan i nosi rizik novih društvenih podela.

Ima u Srbiji jedna izreka: „ Još nije vreme, još nije vreme – e, a sad je kasno”.

I upravo to doživljavamo kad je reč o novoj političkoj istoriji od Drugog svetskog rata do danas. Propuštene su brojne prilike, dok su još bili živi akteri mnogih spornih dešavanja, da se precizno i objektivno rekonstruiše prošlost. Inače proces demistifikovanja i preispitivanja istorije, uvek je bolan i nosi rizik novih društvenih podela.

Šta se zapravo desilo oktobra 1944. godine kada su proleterske jedinice došle u Srbiju?

Za stanje u Srbiji tada Partija nije imala dilema:

,,Čaršija i gradska inteligencija je protiv nas”, referisao je Blagoje Nešković 1945, na jednoj martovskoj sednici Politbiroa CK KPJ.

Nepoverenje prema novoj vlasti bilo je i izraz represalija prema onima koji nisu bili oduševljeni presađivanjem boljševizma. Lokalna vlast je imala široka ovlašćenja, a na takav zaključak upućuje dokument koji je Komanda KNOJ-a 21. januara 1945. poslala OZN-i:

,,Pojedince za koje postoji opravdana sumnja da potpomažu ili bi bili u stanju potpomagati bande, s obzirom na njihovo političko gledanje, pasivno zadržavanje prema našem pokretu, familijarne ili prijateljske veze prema neprijatelju, odstraniti bar za vreme čišćenja s tog terena i zatočiti ih na unapred ustanovljenom mestu.”

I juriš probranih partijaca na Dedinje i njihova grabež za tuđom imovinom i privilegijama doprinelo je odnosu prema novoj vlasti. Tri meseca pre završetka rata, dok je pola Jugoslavije bilo pod okupacijom, najbliže Titovo okruženje tražilo je od vojvođanskog rukovodstva da za vrhovnog komandanta što pre obezbede „tri stručna čoveka za mlekarstvo, jednog kobasičara i dva baštovana, naša simpatizera, koje poznajete kao potpuno naše”.

U prvom naletu „čišćenja”, kad je ,,mrak pojeo” najviše ljudi, u komunističkoj Jugoslaviji nisu postojali nikakvi pisani zakoni. Pojavili su se tek kad je konfiskovana imovina najvećeg broja privrednika i industrijalaca.

Prvi zakon o krivičnom postupku donet je 1948, a prvi krivični zakon tek 1951. godine.

Do tada je sa Beogradskog univerziteta udaljeno više od 60 uglednih profesora, a svakom četvrtom biraču oduzeto je pravo glasa.

U Srbiji se za sve i svašta gubila nacionalna čast, što je automatski značilo i konfiskaciju imovine i teranje na teži ili lakši prinudni rad i gubitak svih građanskih prava.

Penzionisani ministar dr Vasilije Protić izgubio je nacionalnu čast zbog toga što je Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu dostavio „šezdeset fotografskih snimaka o ustaškim zverstvima u Jasenovcu”.

Jedan seljak je zbog skrivanja deset kilograma vune kažnjen sa četiri godine prinudnog rada, a Branko Nešić iz Kamenice kod Niša je zbog toga što je oslobodio svoje meštane iz seoskog zatvora, a nasilno oduzeto žito podelio seljacima, osuđen na smrt i konfiskaciju imovine.

Vučeta Vučetić, sekretar Mesnog narodnog odbora u selu Ibarska Slatina kod Zvečana, ubio je siromašnog seljaka Paunka Milutinovića zbog toga što na vreme državi nije dao besplatno 50 kilograma žitarica.

Za nepunu godinu dana, kroz vojvođanske zatvore prošlo je više od 8.800 seljaka.

Do sredine 1951. samo kroz zatvor u Zabeli kod Požarevca prošlo je 86.000 srpskih seljaka.

Pravda je bila u rukama politički podobnog aparata nove vlasti.

Jedan sud je verbalnu uvredu predsednika mesnog odbora i njegove supruge proglasio „krivičnim delom protiv naroda i države”, izričući vinovniku te uvrede kaznu od tri godine zatvora.

,,Optuženi ničim nije dokazao da nije učinio delo za koje se optužuje”, glasilo je pismeno obrazloženje jednog suda.

Drugi sud je konfiskaciju imovine jednom čoveku obrazložio „lošim držanjem optuženog pred sudom”.

I šest godina po završetku rata, svaki peti sudija u Srbiji nije bio pravnik, u Makedoniji svaki treći, a u Bosni i Hercegovini od 184 sudije, 110 je bilo bez ikakve pravne spreme.

U sreskim sudovima u zemlji situacija je bila još gora. Od 1.001 sreskih sudija u Jugoslaviji, njih 254 nisu imali pravno obrazovanje. Laičkih sreskih sudija u Hrvatskoj bilo je 5,81 odsto, u Crnoj Gori i Vojvodini 13,83, u Sloveniji 15,02, u Srbiji 24,17, u Makedoniji 42, a u Bosni i Hercegovini 74,08 odsto. U ovoj republici tada je pravdu delilo 65 sudija koji su imali samo osnovnu školu.

(Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika 8. oktobra 2012. godine, a ovde ga prenosimo uz ljubaznu dozvolu autora.)



























































































Mapa sajta
Copyright © 2008, 27. mart. All rights reserved.